Follow by Email

петак, 24. август 2012.

Rimejkovanje - kriza kreativnosti ili korporativna igra na sigurno?


Godina je 2012. što znači da je prošlo skoro celih 117 godina od istorijske projekcije braće Limijer i začetka filmske industrije. Naravno, prvi filmovi daleko su formom od današnjih standarda, oni predstavljaju praktično dokumentarce svakodnevnog života tadašnjih ljudi. Njihovi nazivi «Ulazak voza u stanicu» i «Izlazak radnika iz fabrike» govore sami za sebe. Međutim, samo godinu dana nakon tog događaja, Žorž Melije snimio je «Le Manoir du Diable» iliti «Đavolji zamak», prvi horor film u istoriji. Taj potomak proizvođača cipela, prisustvovao je projekciji braće Limijer, zainteresovao se novom umetnošću i ubrzo je nastao trominutni snimak kojim je začet horor žanr u filmskoj industriji. Horor žanr, uvek obožavan i uvek osporavan, za ovih 116 godina imao je svoje uspone i padove. Neke dekade bile su zaista sjajne, druge su imale obeležje krize, a čini se da budućnost žanra i nije tako svetla.

Svakodnevno ludilo oko nas i neverovatna bombardovanja medija informacijama sa stranica crne hronike, učinili su nas surovijima, neosetljivijima i nemilosrdnijima. Tako je okrutna sadašnjica simpatične filmove iz 60-ih i 70-ih godina XX veka učinila pitomim, otkačene horore iz 80-ih komičnim, a 90-e su ionako bile siromašne kvalitetom. O filmovima snimanim pre 60-ih i da ne govorimo, oni deluju kao crtaći za decu. Poslednjih desetak i više godina, žanrom su zavladali brutalni filmovi koji nude jako malo pametnog i bezazlenog zastrašivanja koje je bilo obeležje starijih filmova. Nemilosrdne ubice, hektolitri krvi i komadanje ljudskih tela postali su svakodnevnica i glavno obeležje tako kompleksnog žanra. Umesto da filmovi budu izlaz iz sveta crne hronike u kome živimo, savremeni filmski tvorci čvrsto nas drže u sličnim univerzumima bolesti i ludila. Naravno, mora se uvek izreći i ona čuvena fraza: «Čast izuzecima.» Međutim, ključno pitanje koje treba postaviti glasi: prolaze li ti izuzeci dobro na blagajnama? Odavno je filmska mašinerija okrenuta, pre svega, masnoj zaradi što znači da svi ti filmovi imaju svoju publiku koja odlazi u bioskope, kupuje karte i puni džepove producenata. Dakle, pre bi se moglo reći da filmske kompanije snimaju ono što donosi profit, tako da novac diktira trendove.

Kada se radi o ozbiljnim ulaganjima, u toj bespoštednoj borbi za profitom, ne čudi što su se filmske kompanije okrenule starim idejama. Trend rimejkovanja tj. obrađivanja već iskorišćenih ideja nije započeo poslednjih godina. Verovali ili ne, još tridesetih godina prošlog veka počelo se sa snimanjem rimejkova – jedan od dobrih primera je film «The Cat and the Canary» iz 1939. godine, koji se, istina, od istoimenog originalnog filma iz 1927. godine značajno razlikovao u bitnom segmentu – bio je to ton film.

Snimanje rimejk verzija do osamdesetih postalo je, pre bi se reklo, izuzetak a ne pravilo. Tako je iz ere pedesetih zabeležen samo jedan horor rimejk – «House of Wax» koji je pozajmio ideje iz filma Andre de Tota «Mystery of the Wax Museum», snimljenog dvadeset godina ranije. I u šezdesetim godinama prošlog veka, filmadžije su bile skromne – nastao je samo istoimeni rimejk filma «The Old Dark House» i to 31 godinu kasnije od originala. Sedamdesetih su snimljena tri rimejka – «The Omega Man» (mada se ovde može diskutovati je li u pitanju rimejk ili samo još jedna adaptacija Matesonove novele «The Last Man on the Earth»), «Nosferatu: Phantom der Nacht» (prvi rimejk van teritorije SAD-a) i «Invasion of the Body Snatchers» (situacija je slična kao u pitanju filma «The Omega Man»).

A onda stižemo do zlatne ere horor filma – osamdesetih godina XX veka. Iako su tih godina snimljeni neki od neprevaziđenih, nezaboravnih i kultnih filmova (i to ne mali broj!), ova era je, paradoksalno, obilovala obrađivanjem. Spisak je ozbiljan - «The Hand», «Cat People», «The Thing», «The Fly», «Little Shop of Horrors», «Not of This Earth» i «The Blob». Ono što je svakako zanimljivo kada su u pitanju ovi filmovi, uglavnom su bili jako dobri, a neki čak i više od toga – «The Fly» i «The Thing» su postali pravi klasici ne samo žanra već filmske umetnosti uopšte.

Devedesetih se, sada već trend rimejkovanja nastavio, ali je rezultat bio slabiji. Osim Savinijeve verzije «Night of the Living Dead» i «Nightwatcha» (američke verzije danskog filma «Nattevagten») koji su tek iznadprosečni, većina ostalih rimejkova je za zaborav. «Carnival of Souls», «The Haunting», «Body Snatchers», «Psycho», «House on the Haunted Hill», «Village of the Damned», «The Island of Dr. Moreau» i «Not of This Earth» bili su bleda senka originalnih filmova.

Konačno, došao je novi milenijum. Nadanja su bila velika, a rezultati su porazni. Kada je u pitanju horor žanr, u poslednjih 12 godina snimljeno je preko 60 «kopija», a o skoro isto toliko filmova bilo je ili su aktuelna razmišljanja o ponovnom snimanju! Sve je počelo od Japanaca koji su snimili gomilu veoma kvalitetnih i jezivih filmova, a pošto je lenja američka publika nezainteresovana za gledanje stranih filmova, logično je usledilo najpre njihovo rimejkovanje za američko tržište. Veoma brzo prešlo se i na snimanje novih verzija američkih filmova, pa čak i nekih veoma dobrih i kultnih. A otišlo se i korak dalje izmišljanjem tzv. prequela.

Da budemo iskreni, nije ni sve od ovoga smeće. «The Amityville Horror», «Dawn of the Dead», «The Crazies», «The Hills Have Eyes», «Piranha», «The Ring», «The Texas Chainsaw Massacre», «I Am the Legend» i «The Woman in Black» uspeli su da pariraju ili čak budu i bolji od svojih originala, donoseći svežinu pre svega na polju produkcije, energičnosti i akcije. Međutim, postavlja se pitanje da li je to dovoljno? Odgovor je prilično jednostavan: filmska umetnost teško da je značajnije profitirala, ali filmske kompanije jesu. Iako se hardcore fanovima žanra digne kosa na glavi kad neko spomene novi rimejk, činjenica je da pripadnici novih generacija i povremena horor publika pohrle u bioskope. Prva prilika za tako nešto biće već krajem godine kada je zakazana premijera «Maniac»-a, rimejka istoimenog kultnog slešera Vilijama Luštiha sa jezivo realnom glumom pokojnog Džoija Spinela.

Ono što je posebno zanimljivo kada su u pitanju rimejk filmovi, svakako je izbor originalnih filmova za obradu. Iskoristiti dobru ideju iz očajno ili loše realizovanog filma je prihvatljivo, jer je šteta da tako nešto zauvek propadne u ispodprosečnosti i nekvalitetu. Međutim, da je vrag odneo šalu pokazuje lista vrhunskih horora koji su do sada dobili svoj rimejk ili će ga dobiti narednih godina: «Carrie», «Who Can Kill a Child», ponovo «Night of the Living Dead», «The Evil Dead», «Black Christmas», «The Fog», «Fright Night», «Friday the 13th», «Halloween», «House of Wax», «The Omen», «The Wicker Man», «The Stepfather», «Night of the Demons» i mnogi drugi.

Sve ovo nameće jasnu dilemu – da li se zaista radi o nedostatku kreativnosti ili se filmska industrija kladi na sigurno? Što se zvučniji naslov iskoristi za obradu, podigne se veća prašina, pa je tako internetom, pre svega nekoliko dana, samo najava ideje o snimanju prequela Kjubrikovog «The Shining» odjeknula kao bomba. Koliko god se protivili, koliki je procenat ljudi koji će reći da nikada neće pogledati taj film ako uopšte bude snimljen? I na samom kraju dolazimo do podatka koji će potvrditi tezu da su za snimanje rimejkova najodgovorniji – dobit i profit. Zahvaljujući sajtu boxofficemojo.com utvrdio sam da je za snimanje 15 rimejkova zvučnijih naziva (a neki od njih su stvarno bili krš) utrošeno 454,5 miliona dolara. A znate li kolika je bila zarada na bioskopskim blagajnama širom sveta? Neverovatnih, skoro 1,65 milijardi zelenih novčanica! Dakle, stvar je jasna, era rimejkovanja horor filmova nije ni blizu kraja...
http://img31.imagevenue.com/img.php?image=104641310_boxoffie_122_346lo.jpg