The Frighteners (1996)

Nakon saobraćajne nezgode u kojoj mu gine supruga, Frank Bannister dobija sposobnost da vidi, čuje i razgovara sa duhovima. Bannister napušta posao arhitekte, a nove "veštine" koristi da se sprijatelji s nekoliko dobrih duhova koje angažuje da progone ljude kako bi zaradio novac kao istrebljivač duhova. Međutim, Bannister će uskoro otkriti da jedan zli entitet stoji iza smrti preko trideset ljudi, označavajući buduće žrtve te on počinje borbu sa moćnim protivnikom kako bi ih spasao iako ga i policija juri kao glavnog osumnjičenog.

"The Frighteners" je horor komedija snimljena davne 1996. godine pod palicom Petera Jacksona, jednog od najpoznatijih režisera današnjice. Kao i na većini drugih filmova, Jackson je sarađivao na pisanju scenarija sa svojom suprugom Fran Walsh, a ovo njegovo delo bilo je prvo iz kategorije visokobudžetnih. Tako je tvorac "Bad Taste" (za čije snimanje je imao tek 25000 dolara) i "Braindead" (3 miliona) dobio priliku da ne sputava svoj raskošni talenat i pokaže šta zna i ume u višoj ligi. Rezultat toga je rad na trilogijama "Lord of the Rings" i "Hobbit", rimejku "King Konga" i perverzna zarada ovih filmova.

Jacksonu je budžet od 30 miliona dolara omogućio da se razmahne, ali i da angažuje fantastičnu glumačku ekipu. Predvodio ju je Michael J. Fox na vrhuncu slave i pre povlačenja iz šoubiznisa zbog teške bolesti, a među sporednim likovima svi su na visini zadatka od R. Lee Erneya, Johna Astina, Jake Buseya, Dee Wallace i Trini Alvarado. Šta tek reći o legendarnom Jeffreyju Combsu u ulozi ekscentričnog FBI agenta Dammersa? Zaslužio je "standing ovation", što bi rekli Ameri.

Ponovo se vraćam na budžet, on je Jacksonu omogućio briljantne specijalne efekte i tek ponegde se primeti da je ovaj film snimljen pre neverovatnih 17 godina. Presudnu ulogu imale su kompanije Weta Digital i Weta Workshop, kao i supervizor Richard Taylor koji je nadgledao njihov rad. Sve to je uklopljeno u dinamičnu i zabavnu priču, pa je "The Frighteners" prava horor komedija u kojoj može da uživa cela porodica! Ono što je mene iznenadilo je činjenica da je ovaj film prošao dosta neslavno na bioskopskim blagajnama te je uloženi novac samo povraćen, a zarada je izostala. Iako nije reč o hard core hororu, "The Frighteners" preporučujem svim ljubiteljima žanra.

Below (2002)

Redovniji i revnosniji čitaoci ovog bloga verovatno su do sada naučili da potpisnik ovih razmišljanja tj. ja, gajim poseban afinitet prema horor filmovima koji dislociraju radnju iz savremenog doba u periode velikih ratova (ovde naročitu prednost dajem Drugom Svetskom ratu, posebno kada su glavni negativci Nemci, pošto je njihova koreografija bila vrlo upečatljiva, a ideologija veoma okultna što promovišu mnoge teorije). "Below" je film iz 2002. godine koji je donekle ispunio ove uslove - radnja se odvija u vreme Drugog Svetskog rata, ali nemački vojnici nisu glavni negativci. No, to nije posebno uticalo na kvalitet ovog filma.

Film je, inače, režirao David Twohy, čovek koji je režirao filmove iz serijala o Riddicku, a sem toga pisao je i mnoge scenarije (najzvučniji su oni za 'Critters 2', 'The Arrival', 'Waterworld', 'Warlock', 'The Fugitive' i pomenuti serijal sa Vin Dieselom u glavnoj ulozi). Njemu su u pisanju scenarija za film "Below" pomagali Lucas Sussman i mnogo poznatiji Darren Aronofsky, zaslužan za filmove poput 'Pi', 'Requiem for A Dream', 'The Fountain', 'Black Swan', 'The Wrestler'. Ovako "jak" tandem iza kamera privukao je i dosta poznatih i manje poznatih glumaca, pa je glumačka postava jedna od jačih u nekom horor filmu: Bruce Greenwood je odličan kao kapetan podmornice, Matthew Davis i Olivia Williams su vrlo dobri u svojim ulogama, a epizodisti su takođe na visokom nivou - Dexter Fletcher, Holt McCallany, Jason Flemyng, Nick Chinlund, Zach Galifianakis. Zaista impresivan niz.

Radnja se odvija tokom Drugog Svetskog rata na podmornici U.S.S. Tiger Shark. Njena posada kreće na nešto što bi trebalo da bude rutinska misija spasavanja. Međutim, posadu zarobljenu u uskim hodnicima i skučenom prostoru, očekuje strah koji vreba baš ispod površine okeana i duboko u ljudskoj psihi. 

E sad, čitajući ovakav opis radnje, neko može steći utisak da se ovde radi o nekakvom morskom čudovištu s kojim se sreću junaci ove priče, ali to nije tačno - "Below" je pre svega psihološki horor koji govori o "zločinu i kazni", o "grehu" i njegovim posledicama. Ovde jesu ubačeni duhovi u priču, ali više kao sporedni segment, okosnica priče je na ljudskoj psihi, kajanju, griži savesti. Ovaj film je verovatno jedan od najnepravednije zapostavljenih horor filmova, pošto je priča zanimljiva, a sva ova glumačka imena pomogla su da se ona ispriča kako treba. Posledica toga je da je prošao neprimetno na blagajnama bioskopa, a "Below" je zanimljiv i kvalitetan kome se može naći malo mana. Ipak, samo da napomenem, ovo nije klasičan ratni horor pošto je metaka ispaljeno tek 5-6, zato ne očekujte neku ludačku akciju, već uživajte u klasutrofobičnosti života podmorničara koji, kao da sam po sebi nije dovoljno strahovit, muče duhovi prošlosti.

The Crying Dead (2011)

Ekipa TV emisije kreće na snimanje pilot epizode novog reality programa. Njihovo odredište je ozloglašena i napuštena bolnica za koju su vezane mnoge urbane legende. Već prve noći shvatiće da ti mitovi nisu izmišljeni.

"The Crying Dead" je film snimljen 2011. godine, dakle iste one u kojoj se pojavio "Grave Encounters", takođe found footage film o televizijskoj ekipi koju očekuje propast u napuštenoj bolnici dok pokušavaju da snime novi reality show kojim će se obogatiti. Da li je neko nekog pokrao što se tiče ideje, ne znam, međutim očigledno je da ova dva filma imaju gotovo pa preslikane radnje. Kao što je obično reč o filmovima ovog tipa i ovde se radi o preskromnom budžetu od tek 200 hiljada dolara. Valjda je i glavna poenta found footage manije da se što manje novca uloži, a taj način snimanja odlično pokriva sve finansijske nedostatke. Tako se i ovde ne može naći preterana zamerka na celokupan izgled filma, mada je jasno da se ovde itekako preteralo sa CGI-jem pa su duhovi ozbiljno izgubili na jezivosti zbog toga. Lokacija je sasvim dobra, ali kako je bukvalno sve već davno i više puta viđeno, teško da potpuno generički odrađen "The Crying Dead" može ikoga da zaplaši. Ko voli filmove sa ruiniranim i devastiranim bolnicama, kao i duhove, onda može da pogleda i ovaj film, mada bih u svakom slučaju pre preporučio pomenuti "Grave Encounters". 

Empty Rooms (2010)

"Empty Rooms" je klasičan primer tzv. indie filma, dakle očekujte low budget i to maksimalni. Koliko je ovo nezavisan film možda najbolje govori podatak da ćete na mreži naći poster samo na sajtu IMDb. Radnja je prežvakana: samohrana majka i njen maloletni, autistični sin useljuju se u novu kuću, međutim ubrzo počinju da ih terorišu natprirodni entiteti. Kao što vidite, reč je o još jednoj horor priči s duhovima, uz mali "začin" u vidu toga što je dečak autističan i nem. To je iskorišćeno kako bi njegova majka bila prikazana kao "child molester" i za ništa više od toga. Ovde moram da prokomentarišem da ovog dečaka igra Charlie Khoudsi, ružnjikavi klinac koji srećom nema više snimljenih filmova od ovog, a jedino logično objašnjenje je da je ovaj posao dobio preko veze.
Kako se radnja filma 98% odvija u toj kući, kako je budžet bio praktično nepostojeći, ne treba da čudi ni to što ni glumci nisu poznati, a ni režiser. Rezultat svega toga je do zla Boga dosadan film, gde se većina radnje zasniva na ostavljanju ovog autističnog dečaka u drugoj sobi, prikazivanje duha u njegovom prisustvu, onda sledi njegov vrisak i dotrčavanje unezverene majke. Njenih krupnih kadrova, tačnije tih kadrova njenog lica i raznih ekspresija ćete se baš nagledati, što mi je na momente delovalo čak i komično. Jasno je da je zbog svih tih detalja, ovo film u kome je akcenat ipak stavljen na neki dramski element, ali ponavljam, meni je to sve bilo jako, jako dosadno i nezanimljivo. Čak je i kraj bio donekle očekivan. Postoji mnogo boljih načina da potrošite vreme nego što je gledanje filma "Empty Rooms".

The Conjuring (2013)

Godina je 1971. Porodica Perron doseljava se u kuću na farmi i vrlo brzo počinju da se dešavaju neobični događaji koji eskaliraju jezivim terorom. U očajanju, oni se obraćaju istraživačima paranormalnih pojava Edu i Lorraine Warren sa vapajem da im pomognu i istraže njihovu kuću. Warrenovi će otkriti strahovitu istoriju kuće i njenih prethodnih rezidenata, a kako bi zaustavili ovo zlo, oni će morati da ulože sve svoje znanje i duhovnu snagu da savladaju ovu zlokobnu napast koja preti da uništi svakoga ko je umešan u slučaj.

"The Conjuring" je film koji potpisuje James Wan, čovek koji je odgovoran za filmove "Saw", "Dead Silence", "Insidious". Iako ima samo 36 godina, u svoj CV je upakovao veoma dobre i zapažene filmove, pa sigurno spada u kategoriju najplodonosnijih režisera današnjice kada je u pitanju horor žanr. Wan je za svoj novi projekat angažovao ponovo Patricka Wilsona, svog omiljenog glumca, kome je namenio ulogu čuvenog Eda Warrena - najpoznatijeg američkog istraživača paranormalnih pojava i demonologa, protivnici bi rekli šarlatana. Uloga njegove supruge i medijuma Lorraine, poverena je Veri Farmigi, a to nije kraj poznatih i kvalitetnih glumaca koji se pojavljuju ovom filmu jer tu su i Lili Taylor i Ron Livingston u ulogama supružnika Perron.

"The Conjuring" nije imao rasipnički budžet, reč je o solidnih 13 miliona dolara, međutim odličan tajming, kampanja i određeni kvalitet filma doneli su producentima preko 155 miliona dolara zarade širom planete. Wan je nastavio niz filmova u kojima se bavi temom duhova i proganjanja započet filmom "Dead Silence", a kako je angažovan i na nastavku "Insidiousa", on će i dalje raditi na filmovima koji obrađuju ovu tematiku. Očigledno da njemu tako nešto leži, kao i to što ovo nisu klasične priče o duhovima već su obično tu upletene i veštice, pa krajnji rezultat uglavnom bude zadovoljavajući.

Ovaj njegov film je najbolje prihvaćen od kritike i publike, što je svakako uspeh pošto je reč o još jednoj priči o duhovima, a dobri poznavaoci žanra znaju koliko se često snimaju ovakvi filmovi i da je teško podariti nešto novo i spektakularno. Iskreno, "The Conjuring" jeste dobar film, kvalitetniji od ogromnog broja filmova snimljenih u poslednjih 10+ godina, međutim, ne bih se složio da je ne znam koliko opravdano oduševljenje koje ga prati. Gotovo da je reč o kompilaciji nekoliko ostvarenja koja su obeležila žanr (prvo mi na pamet padaju "The Amityville Horror", "Paranormal Activity", možda čak i "Mama"). Činjenica je da je sve to savršeno ukomponovano, ali to da nije u pitanju Bog zna šta novo malko kvari utisak. Kao i završnica koja bi bila mnogo efektnija da je otišla u suprotnom pravcu. Inače, još jedan trivijalan podatak je da su pomenuti istraživači Ed i Lorraine Warren stajali i iza "Amityvilla" koji je njihovo najpozantije istraživanje i koje im je donelo svetsku slavu. Priča koja prati ovaj film, pak, navodno je njihovo najstrašnije i najopasnije iskustvo što bi trebalo da bude poziv gledaocima da pogledaju "The Conjuring".

The Woman in Black (1989)

A spine-chilling ghost story

Kada stara udovica, bez igde ikoga, umre u gradiću na moru po imenu Crythin, mladog advokata šalje firma kako bi prodao imanje na kome je živela. Advokat otkriva kako su lokalni žitelji vrlo neraspoloženi da govore o posedu, pa čak nevoljni da prilaze sumornoj kući, a i kada počne da mu se ukazuje žena u crnom, niko ne želi da priča o tome. Ignorišući upozorenja lokalnog stanovništva, on odlazi u kuću gde otkriva njenu užasnu istoriju i postaje namamljen u njenu još užasniju zaostavštinu...

 

Jako dobar televizijski horor film koji je producirala TV Granada postigao je neočekivani uspeh.Pod ovim neočekivan uspeh misli se na to da je "The Woman In Black" bio nominovan za četiri BAFTA nagrade. Ovaj film snimljen je po scenariju Nigela Knealeja koji je obradio istoimenu novelu koju je napisala Susan Hill, a neke, ipak sitne promene u odnosu na originalni tekst, razbesnele su ovu spisateljicu (naročito što je zamenjen pol psa wtf? i prezime glavnog lika). Film je prvi put prikazan za Badnje veče 1989. godine i samo je jednom repriziran, 4 godine kasnije. Razlozi za to su što je neki mamlaz otkupio prava na film i odlučio da ga nikada više ne prikaže, mada se naravno širom sveta pojavila kopija.

Sam film je zanimljiv, iako se odmah vidi da se radi o televizijskom filmu skromnog budžeta. To režisera nije sprečilo da sa onim čime raspolaže, snimi dobar horor o duhovima. Atmosfera malog obalskog grada i njegovi žitelji su dobro predstavljeni, a kostimografija i scenografija su takođe odlične. Najveći kvalitet je svakako zvuk i zvučni efekti što je rezultiralo nominacijom za BAFTA nagradu u kategoriji najbolji zvuk. Ono što bih izdvojio kao posebno je i jedna scena koja izuva, samo ne smem da napišem koja da ne bih spojlovao. Sama žena u crnom je dosta creepy i na svako njeno pojavljivanje osetićete malu nelagodnost.

Dakle, "The Woman in Black" vredi pogledati, čak bih ga preporučio.

23:59 (2011)

Kad se malo smorim od loših ili prosečnih američkih horor filmova, onda pokušam da to razbijem nekim filmom sa najvećeg kontinenta. Uglavnom su tu dominantne japanska i korejska kinematografija, a ponekad naletim i na neku egzotičniju zemlju. Ovoga puta reč je o filmu '23:59' koji nam dolazi iz koprodukcije Malezije i Singapura u režiji Gilberta Chana. Zanimljivo je da je ovaj film snimljen na mešavini kineskog jezika i singlisha (Singapur je bio engleska kolonija), a budžet je bio skromnih 600 hiljada dolara.
Radnja filma vrti se oko vojne jedinice i to je za mene bio dovoljan motiv da ga pogledam. Jednostavno, ne mogu da odolim filmovima u kojima je glavna uloga poverena regrutima, naravno mnogo gotivniji su mi oni koji obrađuju horor teme smeštene u prošlost, tj. u I i II Svetski rat. U '23:59' radnja se odvija u nešto bližoj prošlosti, tačnije 1983. godine. Grupa mladih vojnika je pri kraju služenja vojnog roka i poslednje sedmice provode u trening kampu smeštenom u džungli na ostrvu. Među njima se brzinom metka prošire glasine o poludeloj meštanki koja je umrla u 23.59h i njenom duhu koji je ostao da ih progoni. Tan, zatvoreni i neprilagođeni regrut, uveren je da će biti njena naredna žrtva. On pokušava da ubedi svog prijatelja Jeremyja da ga svaku noć proganja duh te žene, što ovaj prihvata s podsmehom i uverevanjem da ima bujnu maštu. Kada odred ode na marš kroz džunglu, Tan nestaje i pronalaze ga mrtvog, izlomljenih udova i sa evidentnim strahom na licu. Jeremy odlučuje da istraži Tanovu smrt pokušavajući da ubedi oficire da nije reč o nesrećnom slučaju.
'23:59' nije epohalno delo, mada ima ljudi koji ga hvale. Po meni, najveći nedostatak je neoriginalnost priče što će svako uvideti ko bude ispratio film do kraja. Cimalica ima podosta, jer ipak je ovo priča o duhovima, ali pomalo konfuzan, pa i besmislen kraj umnogome kvare utisak. Ipak, dužina od oko 75 minuta čini ovaj film laganim za gledanje, bar su nas autori poštedeli nekog bespotrebnog razvlačenja radnje. Azijska kinematografija izbacila je mnogo boljih filmova, '23:59' je tek prosečan predstavnik. 

The Haunting in Connecticut (2009)

What if the only explanation for what you saw was unbelievable?

Navodno, film je zasnovan na istinitom događaju. Prikazuje se susret jedne porodice sa natprirodnim silama. Zbog bolesti sina, porodica Campbell seli se na imanje u Konektikatu, u šarmantnu viktorijansku kućerinu koja krije uznemiravajuću prošlost: ne samo da je kuća bila mrtvačnica u kojoj su se desili nezamislivi događaji već je i vidoviti sin vlasnika služio kao demonski glasnik, omogućavajući dušama mrtvih da prelaze svetove. Porodicu Campbell očekuje neizrecivi teror.

 

Već odavno je poznato da Ameri posebno vole da snimaju horor filmove koji su navodno inspirisani istinitim događajima, pa makar oni bili i natprirodni. Naravno, postojanje duhova ni u ovom slučaju, u stvarnosti, nije sa sigurnošću potvrđeno i dokazano, ali to nije sprečilo producente da iskoriste tu priču i snime film po njoj.

 

Što se samog filma tiče, moj utisak je da je jako prosečan. Čak mislim i da je dosta delova filma već viđeno u horor žanru, a u svakom slučaju podsetio me je podosta radnjom na "Stir of Echoes" iz 1999. godine, sa Kevinom Baconom u glavnoj ulozi.

 

Gluma je korektna i tu nemam zamerki, ali film praktično nije ni strašan, a ima i nekih nelogičnosti u scenariju kao što su SPOJLER! veoma opasni i ljuti duhovi koji nikog ne ubiše za vreme filma. Ali verovatno su autori pratili "istinitu" priču do detalja. Dakle, ovo je suviše običan horor film, bez ikakvih iznenađenja, a ipak tvorci filma uzeše oko 65 miliona $ širom sveta. Ja ću ga i pored toga svrstati u kategoriju "za jednom pogledati".

The Wicked (2013)

She feeds on your fear

Evo jednog filma o kome zaista nemam nameru previše da pišem, jer bolje ne zaslužuje. Reč je o američkom video on demand ostvarenju, što nam u startu govori o tome šta treba očekivati - nepoznate glumce, loš scenario, gomilu klišea i previše CGI efekata. Naslov 'The Wicked' govori sam za sebe o kreativnosti autora, takođe.

Radnja je gluplja nego uobičajeno: kao i uvek, imamo urbanu legendu o veštici koja s vremena na vreme mazne neko dete ili putnika namernika, nesposobnu policiju koja pretresa njenu kuću ali ne nalazi nikakve dokaze, otmicu jedne devojčice i nove neposlušne tinejdžere koji izazivaju sudbu kletu i odluče da utvrde da li je legenda o veštici kanibalu samo mit ili istina. Ono što je posebno glupo u ovom filmu je što je do kraja teško provaliti je li reč o veštici ili njenom duhu i način na koji ovi klinci dokazuju svoju hrabrost (ili glupost) - potrebno je da bacite kamen na veštičju kuću i ako razbijete prozor onda ste najebali. Un-fuckin'-believable!

I onda imamo dosadan uvod, jedan od klinaca je iritantna sisica, njegov stariji brat debil na kvadrat, ostali likovi su potrošna roba za koje ćete osetiti istu količinu emocije kao prema rolni toalet papira. Većina radnje se odvija u mraku, šumi ili kući što su odlične podloge za plašenje, ali to je ovde iskorišćeno na pogrešan način. CGI efekti na momente dobri, međutim pretežno nepotrebni kao na primer u scenama mlevenja ljudi gde nisu mogli da prskaju neku lažnu krv već su to odradili na računaru. Šta tek reći o kraju filma, klišeiziranom u svakom pogledu, a prevaziđenom pre deset godina? Nije ni čudo da je film naišao na očajan prijem kod gledalaca, zaista je tu malo dobrih detalja. Ono što se bar malo izdiže iznad ovog filma je lik Sammy, mlade buntovnice koja odskače od ostalih, ali i mala Caitlin Carmichael, devojčurak koji je sa svoji desetak godina snimila već 37 različitih uloga. Rekao bih da je ona nova Dakota Fanning. U svakom slučaju, 'The Wicked' je praktično gubljenje vremena.

V/H/S/2 (2013)

Who's tracking you? Putem kojim je krenuo originalni 'V/H/S' nastavio je, logično je, njegov nastavak, očekivano nazvan 'V/H/S/2'. Prvi deo je uz sve svoje nedostatke, za mene bio prijatno iznenađenje, jer u moru očajnih horora ponudio je izvesnu dozu strave i užasa, a bio je i solidno zamišljenog koncepta pošto vredi s vremena na vreme pogledati poneki omnibus. Osim najveće zamerke, a to je medij koji je izabran u originalu, nastavak je preuzeo i koncept da neko pronađe te čudne, morbidne, jezive snimke. Ovoga puta reč je o paru privatnih istražitelja koji provaljuju u kuću nestalog studenta i otkrivaju kolekciju VHS kaseta. U odnosu na original, ova osnova filma je manje uverljiva, a i stara boljka ostaje - neozbiljnost i naivnost nekoga ko upadne u čudno zamračenu kuću, u kojoj se prosto oseća zlo, pa uz sve to se šetka po kući, pretražuje je kao da ima 12 spratova i 76 soba i kupatila, ima vremena da pogleda određene trake pa ga tek onda zadesi sudba kleta. 'V/H/S/2' nam donosi priču manje od originala tako da ima praktično 5 segmenata - jedan osnovni koji se proteže kroz čitav film i 4 na VHS kasetama. Ovoga puta, od ekipe koja je radila na 'kecu', vraćaju se Simon Barrett (nanizao je scenarije za nekoliko horor filmova 'Dead Birds', 'Red Sands', 'Frankenfish', 'A Horrible Way to Die', 'You're Next') i Adam Wingard (režirao poslednja dva navedena od Barretta i još neka horor smeća, a ovde čak i glumi glavnog lika u jednoj od pričica). Njih dvojica su ovoga puta dobili pojačanja u vidu Jasona Eisenera režisera krvoliptačkog promašaja 'Hobo with a Shotgun', Garetha Evansa i Timo Tjahjantoa (prvi snimio vrhunsku akciju 'Serbuan maut') i dvojca Gregg Hale-Eduardo Sanchez (prvi je bio producent, a drugi jedan od režisera 'The Blair Witch Project'-a). A sad da pređem na segmente.  Prvi segment 'Clinical Trials' je režirao Adam Wingard. Reč je o ghost priči tj. o liku koji izgubi oko u saobraćajnoj nezgodi pa pristane da mu ugrade neko elektronsko oko i da bude neka vrsta dobrovoljca za ovu revolucionarnu metodu. Međutim, to oko mu omogućava da vidi duhove mrtvih ljudi koji naseljavaju njegovu predivnu kuću. Kao što možete da primetite, ideja nije ni originalna, a ni preterano zanimljiva, a kad se na to doda traljavo objašnjenje, još jedna pacijentkinja kojoj su ugradili slušni aparat pa čuje duhove i očekivani epilog, dobije se prilično besmislena priča, sa istina, par dobrih cimalica, ali to je jedini kvalitet. Drugi segment 'A Ride in the Park' je delo 'Blair Witch' dvojca. Za razliku od filma koji ih je proslavio, ovde nije reč o vešticama, već o zombijima i kako jedna bezazlena vožnja bajsa kroz prirodu a la Košutnjak može da postane najgora noćna mora. Priča kao priča nije ništa posebno, ali za pohvalu je izgled zombija, njihova transformacija, kao i efekti masakra koji prirede u jednom izletištu. Evans i Tjahjanto internacionalizovali su 'V/H/S/2', pa se njihov segment 'Safe Heaven' odvija valjda negde u Indoneziji, na mešavini lokalnog i engleskog jezika. Priča prati ekipu snimatelja koja prati jednu versku sektu i njihovog vođu zvanog Tata. Oni pokušavaju da raskrinkraju tu bolesnu organizaciju u kojoj obožavani verski lider spava sa devojčicama, ali na njihovu nesreću, ovaj ih prima u sedište sekte neposredno pred završno žrtvovanje i prizivanje nečastivog. Ovaj segment je najbrutalniji, najkrvaviji i pun akcije, a mogu reći i najzanimljiviji. U četvrtom segmentu tema su ponovo vanzemaljci kao što mu i ime kaže 'Alien Abduction Slumber Party'. Iza njega stoji Eisener i on se bavio pričom o klincima koji ostvare bliski susret s vanzemaljcima. Po meni, moglo je lagano bez ovog segmenta, nikako mi se ne uklapaju vanzemaljci u ionako neverovatan miks raznih horor tema.  I na kraju, poslednji (i prvi i među) segment je nazvan 'Tape 49', o pomenutim privatnim istražiteljima. On je Barrettovo delo, jeste jeziv (ili više odvratan na kraju) ali ne preterano zanimljiv zbog svih onih boljki koje ga muče - neozbiljnost istražitelja, odlaganje njihove sudbine, beskrajno istraživanje dvospratne kuće, opet neka vrsta zombija ili možda demona. Kad se sve sabere i oduzme, 'V/H/S/2' deluje mi kao dosta lošiji od originalnog filma. Priče su manje jezivije, neke su besmislenije, a na ruku mu ne ide ni to što ne nudi apsolutno ništa novo u osnosu na originalni koncept. Verovatno je na utiske uticalo i preveliko očekivanje, jer sam čitao kritike koje su ovaj nastavak veličale u odnosu na prvi deo.

The Changeling (1980)

Two people live in this house. One of them has been dead for 70 years.

Bio je to savršeni porodični odmor za kompozitora Džona Rasela i njegovu porodicu kada neobična saobraćajna nesreća dovodi do pogibije njegove žene i ćerkice. Obuzet tugom, Džon se na nagovor prijatelja seli u Sijetl i postaje profesor na lokalnom univerzitetu. U Sijetlu iznajmljuje ogromnu, veoma staru kuću u Česmen Parku koja pripada Društvu istoričara i koja je prazna čak 12 godina. Mamutske veličine, kuća izgleda da ima sve sobe koje su Džonu potrebne da bi komponovao muziku. Medjutim, Džon ne shvata da nije sam u kući. Sa njim u kući boravi duh ubijenog dečaka koji je otkrio Džonovo očajanje i koristi ga da otkrije dekade ćutanja i prevare. Uz pomoć Kler Norman, koja je i posredovala u iznajmljivanju kuće, Džon žuri da nadje odgovore i uskoro saznaje da ih krije podmukli i veoma moćni čovek. 

«The Changeling» je solidna horor-drama iz 1980. godine, sa zanimljivom pričom i odličnim izborom ambijenta jer je kuća (koja u neku ruku igra glavnu ulogu) zaista zastrašujuća kakve samo i mogu da budu takve kućerine. Nažalost, mogućnost korišćenja njene veličine za zastrašivanje i nije baš iskorišćena do kraja jer sem par solidnih efekata lupanja vrata, čudnih zvukova, prividjenja nema strašnijih scena (mada ne treba zaboraviti vreme kada je film snimljen; ipak je danas zbog svakavih morbidnosti drugačija situacija i teško je očekivati da nešto iz tog doba može da zaplaši današnju publiku). 

U svakom slučaju, radi se o dobro ispričanoj priči, iako, bar po mom mišljenju, filmu malo fali da bi bio mnogo bolji, ovako je solidno potrošenih sat i po vremena.

Program na winyan akat (2008)

Iz tajlandske horor kuhinje dolazi film "Program na winyan akat" (prevedeno na srpski "Uskoro u bioskopima"). Ova azijska zemlja vrlo je aktivna na polju horor žanra, a podarila je i nekoliko nezaboravnih naslova kao što su "4bia", "Alone", "Mon seung", "Gin gwai", "Ha praeng", "Gwai wik", "Saam gaang" i iznad svih "Shutter". Zato sam bez previše razmišljanja odlučio da pogledam "Uskoro u bioskopima" (a ova lista filmova me je podsetila da neke treba da pogledam). 
Ono što je u startu bila omča oko vrata ovog filma je režiser i scenarista Sopon Sukdapisit, čovek bez ikakvog iskustva u horor filmovima. Njegovi sunarodnici Banjong Pisanthanakun i Parkpoom Wongpoom, kao i braća Pang iz Hong-Konga koji su obeležili tajlandsku filmsku industriju, imali su i više dara i sreće da snime zaista impresivne filmove, pa je Sukdapisit imao i od koga da uči ili potraži savet što se ne primećuje u njegovom filmu.
"Uskoro u bioskopima" prati mladića i devojku koji su zaposleni u jednom cineplexu. Njihov odnos je daleko od idile - raskinuli su pošto ju je udario, jer je lik navučen na lekove, pomaže pirateriju da bi zaradio novac i prilično je smušen i smeten lik. Istovremeno, Tajland zahvata histerija jer se očekuje premijera novog horor filma, dok radnici iz biskopa koji su bili u prilici da ga pretpremijerno pogledaju počinju da umiru jedan po jedan. Da li će naši junaci uspeti ljubavlju da pobede zlo? Ili je sve zahvatila masovna šizofrenija?
Kao što sam napisao - režiser i scenarista nije se baš proslavio. U stvari što se tiče same režije, tu se i nema šta zameriti, film je "uredno" spakovan od početka do kraja, međutim scenario je bolna tačka. Osim što obiluje mnogim klišeima, njegova oslonjenost na kvazi-urbanu legendu u samom raspletu se raspada i usmerava u drugom pravcu, potpuno neubedljivom. Odvratni duh koji proganja protagoniste, ispada neopisivo moćan iako je posledica pukog nesrećnog slučaja. To je značajno srozalo ugođaj koji je "Uskoro u bioskopima" izazvao kod mene.

Međutim, iako je scenario najproblematičniji, što ovaj film na neki način dezavuiše, "Uskoro u bioskopima" ima i dosta svetlih strana. Jedna od njih je glavna glumica Vorakarn Rojjanavatchra, zatim fino zamišljen negativac tj. duh (šteta što je u mnogim scenama preterano sa CGI efektima), kao i nekoliko klasičnih azijskih scena iz horor filmova koje će gledaocu zalediti govno od strave. Krajnji utisak je da ovom filmu malo nedostaje da bude bolji od proseka.

Hatchet (2006)

Stay out of the Swamp

"Kada se grupa posetilaca "Nju Orleanske uklete ture" zaglavi u močvari, njihovo veče zabave i zastrašivanja prerasta u jezivi košmar."

Kada turisti napokon krenu brodićem u noćni obilazak močvare, vodič im izmišlja svakakve glupave priče o duhovima sve dok se ne nasuku na neku stenu i zbog opasnosti da im brodić bude potopljen odluče se iskrcati na obalu. Ćutljiva devojka im tada saopštava da je nekakva legenda o Victoru Crawlyju istinita i priča im "neverovatnu" priču o degenerisanom mladiću kome su tinejdžeri slučajno zapalili kuću u Noći veštica i pošto nije mogao da izadje iz kuće, a naišao je u tom i njegov otac, nastradao je od očeve sekire dok je ovaj pokušavao da provali vrata i oslobodi ga iz zapaljene kuće!? Mislim, WTF!? Još saznajemo da je nesrećni momak umro od tog udarca, a da ga je otac žalio deset godina ne izlazeći iz kuće, dok nije umro.

Takodje, devojka im saopštava da duh Victora Crawlyja ubija sve koji se nadju u blizini kuće. A na njihovu nesreću oni i jesu jako blizu. Ubrzo pokolj počinje, kao i borba za opstanak.

"Hatchet" mi se ne dopada iz više razloga: priča je prilično stereotipna, imamo geek lika, njegovog ortaka, devojku koja jedina zna istinu o Crawlyju, dve fufice koje su glupe kao noć itd. Ipak je ovo klasičan slasher, što moju uzbuđenost u startu sroza na niske grane. Neke scene u filmu su kontradiktorne, jer po priči, ovaj duh se oglašava tako što priziva oca što se u nekim scenama i dešava, dok se u drugim scenama prikrada kao najbolji specijalac. Zatim, neke scene su mnogo glupe, poput one sa rakunom u žbunju, jer dok ih juri pomahnitali duh-ubica, begunci čuju da nešto šuška u žbunju i umesto da beže prepiru se ko će da pogleda šta to šuška.

Očekivano, gluma je preočajna, ne svih, ali većine glumaca.

Dobre stvari u filmu su egzekucije (kao npr. lopatom) ili čerečenje glave, zatim odlično krvoproliće uz neprekidno kidanje delova tela i hektolitre krvi, kao i završna scena.

Ako ste zagriženi fan horor filma pogledajte ga, iako odlične scene krvoprolića i nisu neka preporuka za ovaj film, jer je sve ostalo prilično loše.  Ako ga ne odgledate, nećete puno propustiti.

Mama (2013)

A Mother's Love is Forever

Ne mogu da se setim tačno kada je to bilo, ali negde u vreme kada je kvalitet filmova poslednjih godina počeo da opada, pokušao sam da ispratim, pronađem, otkrijem neke kratke horor filmove. Njih je prilično teško osmisliti i snimiti, jer su autori ograničeni vremenom, a i budžetom, tako da nisam imao neku zabludu da ću naići na Bog zna koliko kvalitetne projekte. Ali, prevario sam se i to žestoko. :-) Naišao sam na malo remek delo Andresa Muschiettija nazvano "Mama". Autor je u tri minuta uspeo da spakuje super napetu atmosferu i njegovo delce izaziva kod gledalaca napetost i nelagodu. 

 

Srećom po Muschiettija, a i horor žanr, njegov trud nije ostao nezapažen na višim instancama, pa je tako čuveni Guilhermo del Toro odigrao značajnu ulogu da ova kratka forma preraste u dugometražni film. On je bio izvršni producent, a Muschiettiju je, tom potpuno nepoznatom filmskom radniku, pružena šansa da zablista na najvišem nivou.

Njemu je poverena režija, dok je ovog puta scenario radio uz pomoć sestre Barbare i malo poznatog Neila Crossa (pisao je uglavnom za neke serije). Rezultat je ispao fantastičan po producente - uložili su 15 miliona dolara, a zarada je (do sada) 64 miliona dolara (izvor: boxofficemojo.com).

 

"Lukas i Anabela su suočeni sa izazovom podizanja i gajenja njegovih bratanica koje su pronađene pet godina posle otmice nakon koje su ostavljene same sebi u šumskoj kolibi. Međutim, pitanje je koliko su one same?"

 

I dok se del Toru i saradnicima smeši brk, sigurno se pitate šta je sa utiscima gledalaca i kritike. E pa, reakcije su uglavnom dobre, a moj glavni utisak je da je "Mama" jedan od boljih horor filmova i to među top 5 od dvehiljadite na ovamo!

 

Muschietti je uspeo najbitnije - da stvori atmosferu koja gledaoca na momente parališe. Sam ambijent je prilično tegoban, a film obiluje napetim scenama i prizorima (pri tom se usuđujem da napišem da je napetost možda preblaga reč, na par mesta zaista sam bio zaplašen). Naravno, da bi horor film bio odličan ili dobar, potrebno je poklapanje mnogih faktora. U "Mami" je sem atmosfere nelagode i napetosti, uspešnog zastrašivanja gledalaca, kvalitetu doprineo i izbor Jessice Chastain da igra ulogu maćehe-pankerke koja ne želi decu (ni svoju a kamo li tuđu), klinke su solidne u svojim ulogama, Javier Botet opet zamaskiran u zastrašujuće čudovište, a jedino je Nikolaj Coster-Waldau ne baš iskorišćen pošto je njegov lik nekako skrajnut.

Ono što će prekaljeni hororfilmofili primetiti je da "Mama" uglavnom nije originalan film - prepoznaće reference iz nekih drugih filmova (Ringu je najupečatljivija asocijacija), a i pred kraj će se već preterati sa nekim scenama zastrašivanja. Sem toga, moram priznati da mi se kraj nije dopao, bio mi je nekako ljigav i očekivan. Ipak, svi ovi nedostaci su zanemarljivi u krajnjoj oceni da je "Mama" napokon film koji horor žanr zaslužuje. Jedino moram da napomenem da ovo svakako nije film za ljubitelje krvoprolića i torture porna, jer ovde krvi praktično ni nema.

The Shining (1980)

He Came As The Caretaker, But This Hotel Had Its Own Guardians - Who'd Been There A Long Time

 

Romansijer Jack Torrance odlazi na intervju za posao zimskog kućepazitelja izolovanog, starog, ogromnog i prelepog hotela Overlook, planirajući da napiše novu novelu. Tokom intervjua, menadžer hotela mu ispriča kako je prethodni kućepazitelj Grady izgubio razum, masakrirao svoju porodicu i izvršio samoubistvo sačmaricom. Ignorišući tu priču, Jack dovodi svoju ženu Wendy i sina Dannyja. Ispostavlja se da Danny poseduje misterioznu moć koja se zove «The Shining» (Isijavanje) koja mu pokazuje dogadjaje iz prošlosti i budućnosti. Neke od vizija potiču od Tonyja – «dečaka koji živi u Dannyjevim ustima». Kada stignu u hotel, Danny susreće Halloranna, šefa kuhinje, koji poseduje istu moć i koji ga upozorava u vezi hotela i mračne sobe 237. Kako dani prolaze, Danny doživljava vizije prethodnih gostiju i zaposlenih koji su umrli u hotelu pre izvesnog broja godina, dok Jack, u medjuvremenu, počinje da ludi, postajući sve agresivniji, do te tačke da Danny i Wendy postaju ubedjeni da bi Jack mogao da pokuša isto što i Grady – da pobije porodicu.

 

Šta se dobije kada ukrstite Stanleya Kubricka, Stephena Kinga i Jacka Nicholsona? Odgovor svi znate – remek delo! Film koji sam jako davno pogledao, toliko davno da su samo neke scene ostale u sećanju, odavno se našao na mojoj listi «must see» filmova i zaista sam uživao u tih dva sata. Svako od navedene trojice, doprineo je stvaranju fantastičnog filma. Kingova priča (iako on nije bio zadovoljan adaptacijom) je odlična, pa kad tome dodate velemajstorsku režiju i fantastičan izbor lokacije kao i odličnu glumačku postavu u kojoj briljira Jack Nicholson, ali i ostali glumci (pa čak i sedmogodišnji Danny Lloyd), onda nije ni čudo što je film «The Shining» jedan od najupečatljivijih iz svog žanra.

 

Iako ne obiluje strašnim scenama a i u filmu se dešava samo jedno ubistvo, «The Shining» nosi u sebi laku jezu, za koju je odgovorna priča, jer sama pomisao da se nadjete na mestu Wendy ili Dannyja, u zavejanom i zabačenom, ogromnom hotelskom kompleksu, sa problematičnim ocem i duhovima dovoljna je da se osetite nelagodno.

 

Kao i u drugim Kubrickovim filmovima, scenografija se posebno izdvaja. Sve je u tom smislu fenomenalno, od izbora hotela, njegove okoline, ogromnog lavirinta ispred hotela, sobe, hodnici, toaleti, restoran.

 

Kao što sam napisao, nema baš mnogo jezivih scena, tačnije one su uglavnom vezane za Dannyjeve vizije masakriranih bliznakinja, ali jedna je posebno upečatljiva i prema kojoj baba iz filma [Rec] izgleda prijatno.

 

«The Shining» je klasičan primer kako se horor film može snimiti bez čupanja delova tela i preterivanja s kojim se susreću današnji tvorci, on je jednostavno klasik ambijetalnog, gotskog horora, u kome podjednako važnu ulogu igraju i glumci i lokacija, a takodje u sebi ima visok nivo umetnosti. Za sve sladokusce ovaj film se mora naći u beležnici pod stavkom «NE PROPUSTITI NIKAKO».

 

«The Shining» je horor film snimljen 1980. godine u režiji Stanleya Kubricka, zasnovan na istoimenoj noveli Stephena Kinga. Kubrick je na scenariju radio sa novelistom Diane Johnson. Film je startovao sa izmešanim kritikama, ali je komercijalno bio vrlo uspešan kod publike i Warner Brothers je profitirao na njemu. Napr. personal «Variety»-ija je kritikovao Kubricka da je uništio ono što je bilo jezivo u Kingovoj noveli. Ali kao i sa većinom Kubrickovih filmova, kasnije reakcije kritičara su bile daleko bolje.

 

Filmski sajt Rotten Tomatoes, koji sastavlja ocene u širokom rangu, dao je filmu ocenu 86%. Na sajtu IMDB film je ocenjen sa 8.5/10. Stephen King je citiran izjavljujući da iako je Kubrick snimio solidan film sa nezaboravnim likovima, to nije dobra adaptacija njegove novele. On je mislio da su važne teme iz njegove novele, poput raspadanja porodice i opasnosti koje nosi alkoholizam, bile ignorisane. Kubrick je napravio druge promene koje je King omalovažio. Naročito je Kingu smetala glumačka postava, tačnije izbor Nicholsona je smatrao greškom i najavom gledaocima da će njegov lik Jack poludeti (zbog Nicholsonove povezanosti sa likom McMurphyja u filmu «One Flew Over The Cuckoo's Nest»).

 

Aluzije na film «The Shining» su značajne u američkoj narodnoj kulturi, naročito u filmovima, TV programima i drugim vizuelnim medijima, ali i u muzici. Film je mnogo puta parodiran, napr. u epizodi Simpsonovih «Treehouse of Horror V», u segmentu nazvanom «The Shinning» (Sijenje).

 

Postoji nekoliko verzija filma. Nakon premijere i nedelje prikazivanja u punom trajanju (od čak 146 minuta), Kubrick je isekao scenu sa kraja koja se dešava u bolnici. Scena u kojoj Wendy leži u krevetu i razgovara sa gospodinom Ullmanom, čovekom koji je unajmio Jacka na početku filma. On joj u toj sceni objašnjava da nisu pronašli leš njenog supruga, što izaziva nekoliko pitanja i nagoveštaja. Ova scena je zatim fizički uklonjena iz kopija filma i poslata nazad u studio, po naredbi distributera filma. 

Evropska verzija traje 119 minuta zbog Kubrickovog prekrajanja filma u trajanju od 24 minuta, što je pomenuto u prethodnom pasusu. Isečene scene su aludirale na spoljni svet.