No One Lives (2013)

'No One Lives' je američki horor film koji je režirao Japanac Ryuhei Kitamura. On je manje-više poznat u horor žanru po filmovima 'Versus' i 'The Midnight Meat Train' (prvencu koji je radio van japanskog govornog područja). 'Versus' na žalost još nisam bio u prilici da pogledam, a 'The Midnight Meat Train' mi se dopao. Ovoga puta Kitamura je angažovan od strane 'WWE Studios', filmske kompanije u vlasništvu World Wrestling Entertainment, Inc. Za one koji prvi put čuju, reč je o američkim kečerima, sportu ili bolje rečeno zabavnom programu neverovatno popularnom kod Amera. Ono što karakteriše filmove koje izbacuje ovaj studio je angažman kečera u glavnim ulogama, a u ovom filmu to ipak nije slučaj. Tačnije pojavljuje se jedan od njih, ogromna strvina Brodus Clay, ali tek u sporednoj ulozi. Koliko znam, 'See No Evil' je jedini horor film koji je ova kuća izbacila do 'No One Lives', a jedini iole poznatiji film iz njihove kuhinje je 'The Scorpion King' (i tu su bili koproducenti).

'No One Lives' prati grupu sitnih kriminalaca čiji jedan neposlušni pripadnik kidnapuje mladi, bogati par. Međutim, vrlo brzo uvideće da nije zlato sve što sija i da su zaigrali igru sa veoma opasnim igračem. Osim poznatog režisera, ovaj film ima i prilično poznatu i zvučnu glumačku postavu. U glavnoj ulozi je Luke Evans (u biografiji mu stoje naslovi 'Clash of the Titans', 'Immortals', 'The Three Musketeers', 'The Raven', a igra i u druga dva nastavka 'Hobbita'), u glavnoj ženskoj ulozi je Adelaide Clemens ('X Men Origins: Wolverine', 'Silent Hill: Revelation' i 'The Great Gatsby'), a tu je i Lee Tergesen (upamćen po ulozi Beechera iz kultne serije 'Oz').

I koji je utisak? E pa ovo je jedan vrlo slab film. Osim tematike koja mene vrlo malo ili bolje rečeno ne interesuje nimalo, film ima dosta glupih scena, klišeiziranu radnju i jedne od najiritantnijih glumaca u sporednim ulogama u istoriji horora. Glavni negativac je predator koji je gotovo nerealan, juri ga cela Amerika, ali je neuhvatljiv. Njegov motiv je tako nezanimljiv. Kao što pomenuh, sporedni likovi su retko antipatične njuške, nikakvi karakteri i apsolutno me nije zanimala njihova sudbina niti sam se vezao za njih (a verujem da to nikome nije uspelo ko je pogledao ovaj film). Film pada na još mesta: kada počne igra mačke i miša, imamo linearnost radnje i likvidacije nisu ništa spektakularno ili nešto što nije viđeno do sada, a sama završnica je takođe bezvezna, pokušali su nekakav twist da proture, ali to je, šta znam, po mom mišljenju besmisleno.

'No One Lives' svakako nije film koji će se dugo pamtiti. 

Tourist Trap (1979)

Every year young people disappear!

Režiser i scenarista David Schmoeller snimio je 1979. godine film po imenu 'Tourist Trap'. Za neupućene to je sleng za znakove pored puta koji prizivaju da se poseti neka lokalna atrakcija u nekakvoj vukojebini i lokalnom stanovništvu tutne koji dinar. Radnja prati grupicu mladih prijatelja koju privuče jedan takav znak koji najavljuje muzej, misleći da je njihov prijatelj završio tamo tražeći vulkanizera. Međutim, vlasnik muzeja i čitavog 'kompleksa' je poremećeni ubica koji ima moć kontrole lutaka iz muzeja.
Uloga vlasnika dodeljena je Chucku Connorsu, čoveku koji je glumio uglavnom u vesternima, mada u svojoj biografiji ima i ulogu u kultnom filmu 'Soylent Green'. Još jedna zanimljivost je da je ovom režiseru klasić Jodorowsky, a mentor im je bio slavni Buñuel. Ipak, za razliku od klasića, Schmoeller nije ostvario ni približno uspešnu karijeru. Konačno, Robert A. Burns, koji je sarađivao sa Tobe Hooperom na klasiku 'The Texas Chainsaw Massacre', odgovoran je za specijalne efekte na ovom filmu.
'Tourist Trap', u globalu, nije preterano zanimljiv film. Imamo potrošnu robu, tj. grupu prijatelja koja zaluta na izolovano imanje i postaje žrtva poremećenog starca, u filmu ima podosta praznih minuta i humora koji neki hvale, a ja osporavam. Ipak, neke scene čine ovaj film nezaobilaznim za istinske ljubitelje horora. Na primer, Stephen King je ishvalio film ističući jezivu atmosferu, posebno kada lutke iz muzeja počnu da se kreću i ožive. Te scene su filmu obezbedile malu grupu vernih fanova. I zaista, sam početak filma kada jedan od ovih turista zaluta na ovo trošno i napušteno imanje, kao i scena u podrumu pri kraju gde glavnu junakinju pokušava da spasi momak su zaista mnogo kvalitetniji od ostatka i ostaće u pamćenju gledalaca. A šta tek reći o muzičkoj podlozi? Radio ju je Italijan Pino Donaggio i da je tako nazovem, 'Muzička tema lutaka' je zaista impresivno neprijatna:

http://www.youtube.com/watch?v=HVi6C0eh1Nw

Ginger Snaps (2000)

'Ginger Snaps' (kod nas preveden kao 'Fatalna Džindžer') je kanadski horor film koji obrađuje jedno od najneverovatnijih a možda i najtragičnijih čudovišta - vukodlaka. Ta kletva koja čoveka pretvara u noći punog meseca u monstruozno, krvožedno biće koje ne može da iskontroliše svoju glad, uvek mi je bila zanimljiva, te filmove koji se bave ovom tematikom uglavnom ne propuštam. 'Ginger Snaps' je film koji sam prvi put gledao jako davno i sad je bila prilika da ga opet pogledam. 

Dve sestre koje su opsednute smrću, potpuni otpadnici od vršnjaka predgrađa u kom žive, vezane neraskidivim vezama naćiće se u najvećem iskušenju kada jedna od njih preživi napad vukodlaka.

Ovaj film je imao sasvim solidan budžet od 4,8 miliona kanadskih dolara, a akcenat koji je stavljen na dramske elemente ove priče se sasvim lepo uklopio u finansije. Dakle, kao što pretpostavljate 'Ginger Snaps' nije film koji je potpuno okrenut hororu i efektima krvoprolića (mada i toga ima dovoljno pri kraju) već se bavi specifičnim odnosom morbidnih i neprihvaćenih sestara koje u učmalom gradiću predstavljaju šok i izazivaju nevericu i bez komplikacija koje uslede.

'Ginger Snaps' je svakako jedan od neobičnijih filmova koji se bavi temom vukodlaka, a za to su zaslužni režiser Fawcett koji je stvorio tmurnu i pesimističku atmosferu, zatim glumice Emily Perkins i Katharine Isabelle koje su dočarale ove neuobičajene tinejdžerke i na kraju, scenario koji i pored nekih boljki i nedostataka nije uprskao stvar. Ono što mi je najviše zasmetalo kod scenarija je odnos lika Emily Perkins koja je prosto atraktivna kao bubašvaba i lokalnog dilera za kim lude klinke koji se kao prima na ovu spodobu. Bilo je još tu nekih sitnica, ali ne bih da zamaram time.

Najveće prednosti filma su odnos dve sestre pre i posle nesreće, ispitivanje granica sestrinske ljubavi, kao i moralna transformacija Ginger koja prati telesnu. Zato ni ne čudi što je 'Ginger Snaps' vremenom stekao kultni status, a snimljena su i dva nastavka, oba snimljena četiri godine kasnije - 'Unleashed' i 'The beginning'.