Automaton Transfusion (2006)

Blood...Will...Run

   

Početkom sedamdesetih, kada je cela Amerika bila zabrinuta onim što se dešava u Vijetnamu,  vojne snage SAD su tajno razvijale projekat oživljavanja leševa, u nadi da će uspeti da šalju mrtvake u borbu umesto živih ljudi. Medjutim, eksperimenti su ugašeni kada se pokazalo da oživljeni leševi ne mogu da kontrolišu glad za ljudskim mesom.

 

Trideset godina kasnije, vojska odlučuje da nastavi projekat. Grad Grover, zbog zabačenosti, postaje centar testiranja. Bez upozorenja, eksperimenti kreću u zastrašujuće pogrešnom pravcu u Groveru i mrtvi besne po gradu i okolini jedući svakog na koga naidju.

U gradu koji su preplavili zombiji, grupa srednjoškolskih maturanata im se suprotstavlja i pokušava da nadje lek za ovu smrtonosnu bolest.

Zaista imam izvesnih problema da analiziram ovaj film, pre svega zbog njegovih dobrih i loših strana. Prosto se mučim da izaberem šta će prevagnuti.

Osvrt ću početi jednim kuriozitetom. Naime, kada sam pretražujući IMDB, pronašao ovaj film, bio sam iznenadjen visokom ocenom od strane posetilaca tog sajta. Iako je jako malo ljudi glasalo (nažalost ne sećam se tačnog broja, ali znam da je bilo sigurno ispod 100) ocena je bila i više nego «jaka», čak 8.0! Pošto je proteklo mesec-dva dana od tog trenutka do trenutka kada sam nabavio film, čisto iz znatiželje, ponovo sam posetio IMDB i bio neprijatno šokiran lošom ocenom – sa fantastičnih 8.0 ona je pala na neverovatnih 4.1! E sad, da li su u početku glasali samo autori filma sa glumačkom postavom, ne znam, a možda su se na spisku glasača našli i mrtvi (kao na Slobinim izborima)?

Ipak, da se vratim na radnju filma. «Automaton transfusion» ima zanimljiv početak, i iako deluje jeftino (a i jeste imao veoma nizak budžet), efekti su veoma realistično odradjeni. Film obiluje akcijom, glavna četvorka je u stalnoj jurnjavi u pokušaju da preživi, krvi ima na sve strane, kao i čupanja različitih delova tela, lica, a čak se u jednom trenutku i preteralo (scena u kojoj zombificirani srednjoškolac «čupa» bebu iz stomaka svojoj drugarici i slasno je proždire). Dakle, scene krvoprolića su na visokom nivou. Medjutim, neki delovi scenarija su prilično naivno napisani, i uglavnom predvidljivi, što je dosta iritantno. Primer je kad tri drugara utrče u kuću u kojoj je devojka jednog od njih, i kad udju u kuću zombiji pokušavaju da provale na ista vrata na koja oni par sekundi kasnije izlaze i gde nema ni traga ni glasa od krvožednih zombija!? Ili kada jedna od srednjoškolki prisustvuje napadu zombija na drugara u jezeru, koji tom prilikom ostaje bez obe noge, da bi se ona kasnije na šuškanje u mraku, daleko od jezera pitala da li je to on. WTF!?

Reč-dve o zombijima: oni su odradjeni u modernom «fazonu», a to znači  da su brzi, jaki i vrlo gladni, umeju da misle, u nekim scenama se čak prikradaju,  pa čak i spavaju, naravno dok ne nanjuše sveže ljudsko meso. Inače, nisu ništa specijalno zamišljeni, bar što se tiče izgleda.

Ovaj film ne pruža ništa novo, tema je manje-više izlizana i opšte poznata – neuspeli vojni eksperiment u nekoj vukojebini dovodi do katastrofe. Ono što je na mene ostavilo pozitivan utisak su efekti kao i stalna akcija dok se «ekipa» bori za život. Takodje, i pomalo zbunjujući kraj ostavlja izvesnu dilemu.

Dakle, suma sumarum, film i nije nešto, ali kratko traje (svega 75 minuta) što je takodje plus, pa nas režiser nije udavio nepotrebnim razvlačenjem priče.