La Terza Madre (2007)

If she lives, we all die.

Ovo je poslednji deo trilogije «Three Mothers» čija se radnja odvija u Rimu i koji je vezan za Majku suza (Mater Lachrymarum) – Treću majku. Na groblju u Viterbu pronadjena je drevna urna. Kada je otac Brusko otvori, izaziva talas nasilja u Rimu: broj pljačaka, silovanja i ubistava se ubrzano povećava, dok nekoliko misterioznih žena opakog izgleda dolaze sa svih strana sveta u Rim i okupljaju se u gradu. Svi ovi dogadjaji povezani su sa povratkom Mater Lacrimarum, poslednje od tri moćne veštice koje su širile teror i smrt vekovima. Sama protiv vojske veštica i demona, Sara Mendi je jedina osoba koja je preostala da spreči Majku suza da uništi Rim. Ona mora da otkrije svoje skrivene natprirodne moći uz pomoć duha njene majke i da se suprotstavi zloj veštici u raskošnoj palati Varelli. 

“La Terza Madre” je svakako film koji vredi pogledati, pre svega zbog velikog maga Daria Arđenta. Glavni kvalitet filma je fantastičan, mračan ambijent i sumorna atmosfera u prelepom Rimu, gde talas nasilja izaziva pravi haos. Naravno, režija je takođe perfektna, kao i gluma Azije Arđento. Priča je klasična, o borbi dobra i zla, u koju biva upletena nesigurna studentkinja arheologije, nesvesna da je ona glavni adut na strani dobra. U spletu okolnosti, gde može da veruje samo retkima, a opasnost vreba sa svih strana, vođena duhom njene majke bele veštice, Azija Arđento se verno uživela u ulogu Sare Mendi.

Veštice su moderne, prilično iritantne, mada na njih nije stavljen akcenat. Veći utisak su ostavili jedan od sledbenika Majke suza koji likvidira prijateljicu Sarine majke i njenu ljubavnicu kao i majmun koji se u filmu pojavljuje kao neka vrsta izvidnika i oglašava se zastrašujućim vriskom.

 

 

Što se tiče krvoprolića, ubistva su prilično detaljno prikazana, ima jako puno klanja, a svakako upečatljive scene su ubistvo oca Johanesa od strane opsednute služavke, ubijanje veštice Katerine u vozu, ubistvo medijuma Marte Kolusi kao i završna scena sa Majkom suza. Ipak, filmu se može ponešto i zameriti. Naime, u nekim trenucima radnja mi je bila zamorna, kao da se prerano počelo sa akcijom, te mi se ponekad činilo da gledam dramu. Radnja je prilično prežvakana i ne donosi ništa novo. Takođe, moja lična zamerka je i to što nisam fan filmova o veštičarenju i vešticama, te i zbog toga ne smatram ovaj film nečim spektakularnim. Jednostavno, nećete mnogo izgubiti ako ga pogledate, ali nećete mnogo ni dobiti.

Dodatak: Trilogija «The Three Mothers»

«La Terza Madre» je poslednji film Ardjentove trilogije poznate po imenu «The Three Mothers». Trilogija je labavo zasnovana na likovima iz sekcije «Levana and Our Ladies of Sorrow» iz poeme Tomasa de Kvinsija (Thomas de Quincey) «Suspiria de Profundis». Poema prikazuje postojanje tri žene koje su personifikacija tuge: Mater Lachrymarum (Majka suza), Mater Suspiriorum (Majka žalosti) i Mater Tenebrarum (Majka tame). Dario Ardjento i Darija Nikolodi uobličili su de Kvinsijeve «Tri nesrećnice» u tri zle veštice koje vladaju svetom suzama, žalošću i senkama. Kada je objavljen 1977. godine, prvi film iz trilogije, «Suspiria» je predstavila glavne stilske elemente ovog serijala, uključujući istaknuto korišćenje osnovnih boja i razradjene scene za svako ubistvo. Nastavak, «Inferno», razvio je priču o tri veštice, radnja je smeštena u Njujork (u prvom filmu se odvijala u Frajburgu) i film je prikazan 1980. godine.

Priča o «Tri Majke» počinje početkom XI veka, kada tri sestre stvaraju ubistvenu umetnost veštičarenja na obalama Crnog mora. U godinama koje slede, one lutaju svetom i prikupljaju veliko lično bogatsvo i moć, ostavljajući za sobom samo smrt.

Krajem XIX veka, veštice dozvoljavaju Vareliju, italijanskom arhitekti koji živi u Londonu, da osmisli i konstruiše tri impozantne gradjevine. Iz ovih očaranih kuća nalik tvrdjavama, «Tri Majke» vladaju svetom. Po Varelijevim memoarima koji su nazvani «Tri Majke» od strane nepoznatog kolege, arhitekta je suviše kasno spoznao zlu prirodu ovih žena. Rezidencije koje je on dizajnirao postaće centri izopačenosti da će zemlja na kojoj su podignute postati kužna. Neprijatan, gorki miris zla već ispunjava oblast okružujući dom Majke tame (Mater Tenebrarum).

I Majka žalosti (Mater Suspiriorum) i Majka tame tvrde da su Majke oličenje smrti.

Mater Suspiriorum

Mater Suspiriorum (Mother of Sighs), je najstarija od “Tri Majke”. Njeno pravo ime je Helena Markos. Poznata je i kao Crna kraljica. Glumica koja je odigrala ulogu Helene u filmu “Suspiria” je bila nepoznata. Po tvrdjenju Džesike Harper vešticu je glumila 90-ogodišnja bivša prostitutka koju je Dario našao na ulicama Rima. Helena Markos, grčka emigrantkinja, bila je proterana iz mnogih evropskih zemalja i napisala je nekoliko knjiga. 1895. godine osnovala je “Tanz Akademie”, plesnu akademiju, školu plesa i okultnih nauka, u Crnoj šumi pored Frajburga u Nemačkoj. Lokalno stanovništvo je se plašilo, pretpostavljajući da je veštica. Kako je njeno bogatstvo raslo, rasle su i sumnje u njenu pravu prirodu. Da bi skrenula ovo neželjeno ispitivanje, iscenirala je sopstvenu smrt u požaru, 1905. godine. Kontrolu nad Akademijom, koja je postala isključivo baletska škola, dobila je Helenina najbolja učenica. U stvarnosti, to je bila Helena lično. Akademija je nosila ploču na kojoj je pisalo da je tu nekada živela Deziderijus Erazmus.

U “Suspiriji”, Markosova je direktorka čije prisustvo prikriva njen ansambl veštica, koji predvodi Gospodja Blank. Mlada Amerikanka Suzi Benjon otkriva skrivene odaje ispod škole posle smrti nekoliko učenica. Ostarela veštica pokušava da koristi svoju magiju da ubije devojku, ali njene moći, uključujući nevidljivost, stvaranje iluzija i telekineza, pokazuju se nedovoljnim prikladno njenom iznurenom stanju. Benjonova pobedjuje Markosovu ubadajući je u vrat. Veštičina smrt uzrokuje propast zdanja i ansambla.

U filmu “The Mother of Tears” saznajemo da je pre dogadjaja koji su se desili u “Suspiriji”, Eliza Mendi, bela veštica tražila je da se sukobi sa moćnom i zlom Helenom Markos. One su se borile u Frajburgu i Markosova je ubila i Elizu i njenog supruga. Kako god, Eliza uspeva da oslabi Majku žalosti do stanja nalik veštičijem, u kakvom se pojavljuje u “Suspiriji”. Njena ćerka je Sara Mendi.

Mater Tenebrarum

Mater Tenebrarum (Mother of Darkness/Shadows), je najmladja i najokrutnija od “Tri Majke”. Ona nema pravo ime, a dom joj je smešten u Njujork i krštena je 1910. godine. Kućni broj je 49 i na kući se nalazi ploča sa natpisom da je tu nekada živeo Džordž Ivanovič Gurdjijef.

U “Infernu” glavnu ulogu igrala je Veronika Lazar. Ona je u većem delu filma prerušena u medicinsku sestru profesora Arnolda. U završnici, Mark Eliot silazi u utrobu njene zapaljene kuće. On otkriva da je Arnold u stvari arhitekta Vareli i zapravo rob Majke tame. Kada Eliot dodje do nje, Majka tame kuka kako će sve biti spaljeno, baš kao pre. Nakon što zatvori sobu ona se psihotično smeje, nejasno govori i nestaje. Ipak, njen odraz ostaje u ogledalu i izbija kasnije kao smrt. Eliot beži iz sobe razvaljujući vrata. U završnoj sceni, skeletasta Majka tame strada u plamenu njene raspadajuće kuće.

Mater Lacrimarum

Mater Lachrimarum (Mother of Tears), je najlepša od “Tri Majke”. Kao Majka tame, njeno pravo ime nije poznato. U filmu “Inferno” nagadja se da bi njena kuća mogla biti u Rimu, locirana u blizini Filozofske biblioteke gde Sara oseća čudan miris u vazduhu. U filmu “The Mother of Tears”, kuća Majke suza je palata Vareli.

U “Infernu” Majka suza pokušava da opčini Marka Eliota tokom časa muzičkog u Rimu. Po Ardjentu, Anja Pjeroni nije ponovila svoju ulogu Majke suza u “The Mother of Tears” zbog toga što danas ima petoro dece!

Majku suza u filmu “The Mother of Tears” igra izraelska glumica Moren Atijas. Veštica miruje vekovima u Rimu i budi se kada Sara Mendi otvori urnu u kojoj se nalazi njena najmoćnija relikvija – crvena tunika. Dok njene pristalice izazivaju haos u gradu, Majka suza se krije u podzemnim katakombama ispod njene palate, stičući snagu.

The Collection (2012)

Only one survivor. Only one chance to escape pure evil.

Marcus Dunstan, scenarista filmova 'Feast 1, 2 i 3', 'Saw IV', 'Saw V', 'Saw VI', 'Saw 3D', 'Piranha 3DD' i njegovog rediteljskog prvenca 'The Collector', vratio se poziciji iza kamere i režirao nastavak poslednje pomenutog filma nazvan  'The Collection'. I ovoga puta Dunstan je pisao i scenario, i ovoga puta je nastao brutalan film, nasilan i grafički stilizovan naslov ostajući veran tradiciji koju je započeo. Dunstan je ostavio otvoren završetak u 'The Collectoru' i vratio tzv. Sakupljača bolesnijeg, luđeg i raspoloženijeg za masovna ubistva. 

Moram priznati da kao osvedočeni protivnik filmova ovakve i slične tematike, 'The Collector' praktično nisam memorisao kao nešto epohalno i značajno, tako da mi je ovaj nastavak praktično bio kao da nisam ni gledao prvi deo. Nisam se sećao ni glavnog pozitivca ni negativca, Sakupljačevih motiva zbog kojih teroriše grad, pa ni njegove zanimljive maske. Mislim da to i nije preterano važno, jer ubica je prilično tajnovit, o njemu ne saznajemo ništa osim da je entomolog, kao i još neke neverovatne detalje kao npr. da je otporan na vatru (više ne smem da otkrijem, možda sam i ovako spojlovao deo radnje).

Naravno, ovaj ubica je okosnica radnje nastavka, on kidnapuje jedno žensko čeljade, tako dragoceno njenom tatku, koji zbog toga unajmljuje tim plaćenika koji treba da je oslobodi iz kandži ovog manijaka. Pomoć im pruža njegova jedina preživela žrtva, a to je lik koji na kraju prvog dela završi u njegovoj kolekciji i preti mu da će ga ubiti kad se nađe na slobodi. 'The Collector' produkcijski izgleda prilično dobro, svi elementi su manje više u redu, međutim scenario je katastrofalan kao i kasting. Tog lika koji je preživeo Sakupljačevu torturu glumi Josh Stewart, toliko odbojna njuška za koju će se bilo ko vezati koliko za sudbinu nekog lokalnog pajdomana iz kraja. Lee Tergesen, čuveni Beecher iz kultne serije 'Oz', nikako se ne uklapa u vođu tima, mada sam ovde možda subjektivan jer mi je ostao urezan u pamćenje po toj ulozi iz zatvora. Ono što mu ne ide na ruku je tim plaćenika koji predvodi, jedan od najjadnijih u istoriji filma, skoro u rangu onog iz tužnog nastavka '30 Days of Night: Dark Days'. Što se tiče scenarija, Dunstan je na mnogo mesta previše preterivao, pa je sam način zarobljavanja te devojke, epski zamišljen i izveden, ali zaista preteran.

Ima tu još pluseva i minuseva, ali bih to ostavio onima koji žele da pogledaju film. Mislim da će se 'The Collection' svideti onima koji obožavaju filmove tipa 'Saw', Dunstanovo iskustvo rada na tom serijalu se jasno primećuje i provlači kroz čitavu koncepciju.

Curandero (2005)

 

Iz meksičko-američke koprodukcije dolazi nam film "Curandero" ("Vrač"). Glavne reference da pogledam ovaj film bile su hvalospevi dr Ghoula sa cultofghoul.blogspot.com i podatak da je originalni scenario pisao The Robert Rodriguez. Njegov scenario adaptirala je i doradila Luz Maria Rojas, potpuni amater u ovako nečemu, ali i žena ogromnog iskustva u produciranju (njen portfelj sadrži između ostalog naslove poput 'Santa sangre', 'Desperado', 'From Dusk Till Dawn', 'The Mask of Zorro', 'Once Upon a Time in Mexico', 'Planet Terror'). Režije se prihvatio Eduardo Rodriguez, još jedan malte ne početnik u poslu, mada vidim da je njegov poslednji projekat na kome radi nastavak 'Fright Night' rimejka. Vreme će pokazati da li je reč o napredovanju ili nazadovanju u karijeri, a tom nastavku ne predviđam blistavu budućnost.

Još jedna uvodna trivijalnost je i podatak da glavnu ulogu u 'Curanderu' igra Carlos Gallardo, glumac koji je igrao El Mariachia u istoimenom filmu koji čini prvi deo Rodriguezove 'Meksičke trilogije'. Dr Ghoul je na svom blogu pisao i o nestanku ovog filma sa scene nakon prikazivanja 2005. godine na nekim festivalima i pohvalama koje su usledile na nekim od najbitnijih horor sajtova. Sve to je bila priprema za 'Curandera', delo koje prati Curandera Carlosa, naslednika jednog od najmoćnijih vračeva koji vodi unutrašnju borbu sa praznoverjem od koga ti vračevi žive u Meksiku. Carlos, zahvaljujući poreklu, dobija priliku da pomogne policiji glavnog grada u čišćenju zlih sila sa mesta nesreće koje za sobom ostavlja opasni kriminalac Castaneda - inače moćni veštac koji praktikuje crnu magiju i zastrašuje policiju, lokalno stanovništvo, ali i svoje saradnike.

'Curandero' je svakako upečatljiv film, pre svega zbog tema kojima se bavi, a poseban kvalitet filma su maske koje su odlično odrađene i podižu morbidne scene na visok nivo. Stil snimanja i režija su bez zamerke, međutim, možda me je ovo hajpovanje nateralo da od filma očekujem mnogo više, a dobijem malo toga. Dr Ghoul je film ishvalio kao jedan od strašnijih, a meni je bio strašan u možda samo jednoj sceni. Uznemiravajuć? Da. Napet? Da. Strašan? Ipak, ne. Pored toga, ove 'black magic' teme me jednostavno nikada nisu preterano zanimale, pa ni filmovi koji se bave njima. I na kraju, glavni negativac i Curandero su mi delovali nekako komično, kao da sam gledao neku južnoameričku seriju sa Pinka. Kada se na sve ovo dodaju dosadni dijalozi vrača i zgodne policajke, 'Curandero' nije ostavio pozitivan utisak, već bih ga smestio u kategoriju onih filmova za jedno gledanje.  

Automaton Transfusion (2006)

Blood...Will...Run

   

Početkom sedamdesetih, kada je cela Amerika bila zabrinuta onim što se dešava u Vijetnamu,  vojne snage SAD su tajno razvijale projekat oživljavanja leševa, u nadi da će uspeti da šalju mrtvake u borbu umesto živih ljudi. Medjutim, eksperimenti su ugašeni kada se pokazalo da oživljeni leševi ne mogu da kontrolišu glad za ljudskim mesom.

 

Trideset godina kasnije, vojska odlučuje da nastavi projekat. Grad Grover, zbog zabačenosti, postaje centar testiranja. Bez upozorenja, eksperimenti kreću u zastrašujuće pogrešnom pravcu u Groveru i mrtvi besne po gradu i okolini jedući svakog na koga naidju.

U gradu koji su preplavili zombiji, grupa srednjoškolskih maturanata im se suprotstavlja i pokušava da nadje lek za ovu smrtonosnu bolest.

Zaista imam izvesnih problema da analiziram ovaj film, pre svega zbog njegovih dobrih i loših strana. Prosto se mučim da izaberem šta će prevagnuti.

Osvrt ću početi jednim kuriozitetom. Naime, kada sam pretražujući IMDB, pronašao ovaj film, bio sam iznenadjen visokom ocenom od strane posetilaca tog sajta. Iako je jako malo ljudi glasalo (nažalost ne sećam se tačnog broja, ali znam da je bilo sigurno ispod 100) ocena je bila i više nego «jaka», čak 8.0! Pošto je proteklo mesec-dva dana od tog trenutka do trenutka kada sam nabavio film, čisto iz znatiželje, ponovo sam posetio IMDB i bio neprijatno šokiran lošom ocenom – sa fantastičnih 8.0 ona je pala na neverovatnih 4.1! E sad, da li su u početku glasali samo autori filma sa glumačkom postavom, ne znam, a možda su se na spisku glasača našli i mrtvi (kao na Slobinim izborima)?

Ipak, da se vratim na radnju filma. «Automaton transfusion» ima zanimljiv početak, i iako deluje jeftino (a i jeste imao veoma nizak budžet), efekti su veoma realistično odradjeni. Film obiluje akcijom, glavna četvorka je u stalnoj jurnjavi u pokušaju da preživi, krvi ima na sve strane, kao i čupanja različitih delova tela, lica, a čak se u jednom trenutku i preteralo (scena u kojoj zombificirani srednjoškolac «čupa» bebu iz stomaka svojoj drugarici i slasno je proždire). Dakle, scene krvoprolića su na visokom nivou. Medjutim, neki delovi scenarija su prilično naivno napisani, i uglavnom predvidljivi, što je dosta iritantno. Primer je kad tri drugara utrče u kuću u kojoj je devojka jednog od njih, i kad udju u kuću zombiji pokušavaju da provale na ista vrata na koja oni par sekundi kasnije izlaze i gde nema ni traga ni glasa od krvožednih zombija!? Ili kada jedna od srednjoškolki prisustvuje napadu zombija na drugara u jezeru, koji tom prilikom ostaje bez obe noge, da bi se ona kasnije na šuškanje u mraku, daleko od jezera pitala da li je to on. WTF!?

Reč-dve o zombijima: oni su odradjeni u modernom «fazonu», a to znači  da su brzi, jaki i vrlo gladni, umeju da misle, u nekim scenama se čak prikradaju,  pa čak i spavaju, naravno dok ne nanjuše sveže ljudsko meso. Inače, nisu ništa specijalno zamišljeni, bar što se tiče izgleda.

Ovaj film ne pruža ništa novo, tema je manje-više izlizana i opšte poznata – neuspeli vojni eksperiment u nekoj vukojebini dovodi do katastrofe. Ono što je na mene ostavilo pozitivan utisak su efekti kao i stalna akcija dok se «ekipa» bori za život. Takodje, i pomalo zbunjujući kraj ostavlja izvesnu dilemu.

Dakle, suma sumarum, film i nije nešto, ali kratko traje (svega 75 minuta) što je takodje plus, pa nas režiser nije udavio nepotrebnim razvlačenjem priče.

Dead & Breakfast (2004)

It's like a bad horror movie, only worse.

Iz radionice Matthewa Leutwylera dolazi film "Dead & Breakfast", neobična horor komedija s elementima mjuzikla. Leutwyler je režiser i scenarista koji je ovim filmom iskoračio u horor žanr, a taj iskorak je nastavio kasnije filmom "Unearthed" (inače, vrlo slabim i dosadnim delcem).

Ono što je specifično kod njegovog horor prvenca je da se radi o nezavisnom filmu, skromnog budžeta, a Leutwyler je i pored toga uspeo da sakupi solidnu ekipu glumaca. I da snimi sasvim solidan horor film, koji naravno ima i određene mane.

Tu je pokojni David Carradine u ulozi vlasnika krčme, Erik Palladino, Jeremy Sisto, Portia de Rossi (do duše u najsporednijoj mogućoj ulozi), Gina Philips i uznemirujuće neobični Oz Perkins. I svi oni su solidno odradili svoj deo posla. 

Radnja se vrti oko mešovite ekipe putnika koji su se namerili na venčanje jedne prijateljice. Oni zalutaju u gradić Lovelock i tu prenoće u jedinoj krčmi. Međutim, u toku noći nalaze iskasapljenog kuvara i vlasnika kojeg ubije srčka. Zbog toga, šerif im ne dozvoljava da nastave putovanje dok se ne završi istraga. Vrlo brzo, uvideće da se nešto čudno dešava jer ih napada zombificirano lokalno stanovništvo koje predvodi njihov ionako čudnovati saputnik. Jedina nada im je misteriozni stranac koji jedini zna kakvo ih je zlo zadesilo.
Kao što se može zaključiti iz ovog kratkog opisa - radnja nije Bog zna kako originalna. Bar sama okosnica, pošto su ovi zombiji mnogo drugačiji od uobičajenih. Leutwyler je smućkao neku tajlandsku mistiku i duha zarobljenog u kutiju, što i nije loše, jer je neuobičajeno, posebno u američkim filmovima. Na stranu to što nisam siguran koliko je reč o fikciji ili istinitom verovanju i ritualu. 
Solidni glumci, solidna ideja i solidni efekti, to je moglo od ovog filma da napravi osveženje. Međutim, muzički deo (a to je narator koji tokom čitavog filma pevuši neke šaljive kantri-rok-hip-hop pesme kojima opisuje minulu radnju), kao i očajan humor pokvarili su utisak. Zaista je prava šteta što se sve češće snimaju horor komedije pošto je to obično loš humor, a s druge strane, retki su filmovi koji su uspešno spojili ova dva dijametralno suprotna žanra. Posle svega, "Dead & Breakfast" ostavlja utisak filma koji možete pogledati sa ekipom ili ga jednostavno uzeti kao klasičan film za puštanje mozga na ispašu.

Would You Rather (2012)

Tell yourself it's just a game.

^{"Would You Rather" je američki horor film iz 2012. godine iza kojeg stoje režiser David Guy Levy i scenarista Steffen Schlachtenhaufen. Ovaj dvojac nema preteerano iskustvo u snimanju horora (ili bolje rečeno nema uopšte) pa ni ne treba da čudi krajnji produkt njihove saradnje. Ovo je film inspirisan američkom društvenom igrom istoimenog naziva u kojoj igrači biraju između dve opcije, osim što u filmu igra nije bezazlena i naivna kao u stvarnom životu. Ekscentrični bogataš i filantrop okuplja na svom imanju različite luzere kojima očajnički treba novac, a ponuđene opcije su ili brutalne ili neizvodljive, u svakom slučaju psihopatske.}

^{Ono što mi je od samog starta zasmetalo je ta priča za koju odbijam da poverujem da je uopšte moguća, da tamo neki bogataši tako lično igraju svoju neku bolesnu igru u kojoj su ulog ljudski životi. Možda je tako nešto realno, ali čisto sumnjam da bi iko gubio vreme na tako nešto umesto da pravi pare. Sem toga, ekscentričnog bogatog psihopatu igra legendarni Jeffrey Combs, ali čovek mi deluje tako iskarikirano, presmešan i neuverljiv na momente, kao i Robin Taylor u ulozi njegovog sisičavog sina.} 

^{Mlada nada Brittany Snow u ulozi glavne junakinje nije loša, mada njena uloga je tako generički napisana da bi se bilo ko u nju uklopio. Kako se radnja bližila kraju, počeo sam da gubim strpljenje i rasplet pratim sa smanjenom koncentracijom i - ništa nisam propustio. Čitav film je kao i glavna junakinja linearno odrađen, neki delovi scenarija preglupi (griža savesti nekog doktora natera da uzme pucaljku u svoje ruke umesto da zove muriju), a sam kraj bi kao trebao da nosi nekakvu poentu. "Would You Rather" više ću pamtiti po razmišljanjima o tome kako su Combs i John Heard pristali da igraju u njemu, who da fuck is Enver Gjokaj i da li Sasha Grey više zarađuje u ovakvim lošim filmovima nego u pornićima.}

Chained (2012)

^{Jennifer Chambers Lynch, poznata po tome što je ćerka Davida Lyncha, stoji iza kanadskog filma "Chained" kojim se vratila hororu nakon promašaja zvanog "Hisss". Ovoga puta ne radi se o takvoj vrsti promašaja, kao što je pomenuti film, već o drami o serijskom ubici koji otimajući jednu od svojih žrtava, dobija u paketu i njenog sinčića koga ne ubija već okiva i odgaja na svoj brutalno-poremećeni način. Iako mali odrastanjem u takvoj nezdravoj sredini uporno pokušava da se odupre sudbini naslednika koju mu je psihopata namerio, do kraja filma prati se njegov razvoj i unutrašnja borba da ne poklekne i postane i sam ubica.}

^{Ono što se kod "Chained" primećuje je neka polumetnička forma, a glavni kvalitet su glumci Vincent D'Onofrio (kritičari širom neta su gotovo redom zamerili njegovu isforsiranu govornu manu čemu bih se i ja pridružio) i Eamon Farren koji glumi otetog dečaka u tinejdžerskim godinama. Sama zamisao zapleta nije loša, ali scenario je ubedljivo najgori deo filma "Chained" - rasplet je jedan od najneverovatnijih (i najgluplje) smišljenih ikad, dok ostatak tog spisa nameće mnoga pitanja, a ne nudi nikakve razumne odgovore.}

"Chained" je još jedan film koji bih svrstao u kategoriju prolaznih, za jedno gledanje, jer je dovoljno uzbudljiv za tako nešto, međutim da zaslužuje neku bolju sudbinu i pažnju - pa i ne zaslužuje, naročito ako se posmatra isključivo iz ugla horor žanra.