The Blair Witch Project (1999)

Kada su, sada već daleke 1999. godine, NATO zlikovci™ bombardovali Srbiju, desio se jedan od najspektakularnijih filmskih projekata u filmskoj istoriji. Nepoznati Daniel Myrick i Eduardo Sanchez udružili su snage kako bi snimili tzv. found footage film po imenu "The Blair Witch Project". Za neupućene, reč je o podžanru koji predstavlja pronađene i navodno istinite snimke, koji su naravno, po pravilu vrlo šokantni ili jezivi. Ovaj podžanr nije započet pomenutim filmom, njegovi počeci sežu u davnu 1980. godinu i jezivo-realistični i ozloglašeni "Cannibal Holocaust" čuvenog Ruggera Deodata, međutim slobodno se može reći da u horor žanru postoji vreme pre i posle "Veštice iz Blera". Između "Holokausta" i "Veštice", snimljeno je tek 4 filma ovog tipa, a posle Myrick-Sanchezovog čuda preko stotinu, a spisak poznatih horora je poduži: japanski 'Noroi', serijal 'Paranormal Activity' koji se i dalje eksploatiše, 'Cloverfield', španski serijal 'REC' i američki rimejk 'Quarantine', Romerov 'Diary of the Dead' , 'The Last Exorcism', 'Grave Encounters', 'The Bay', 'The Conspiracy', 'The Dyatlov Pass Incident', 'Area 51' Orena Pelija, a radnja jednog od njih odvija se čak i na Mesecu, u filmu 'Apollo 18'.

Ono što je spektakularno kod ovog filma je podatak da su Myrick i Sanchez za njegovo snimanje utrošili tričavih 60K dolara i odlična marketinška kampanja koja je pratila najavu ovog dela, kao i izvestan kvalitet, omogućili su zaradu od nestvarnih 248 miliona dolara. Jasno je kao dan da je ovakva astronomska zarada, klasičan san prosečnog Srbina da ne uloži ništa a dobije sve, uzrokovala pravu pomamu za eksploataciju ovog podžanra. "TBWP" je imao sreću da ih zaobiđe fama koja je izmučila Deodata i njegovo čedo - publika je blagonaklono gledala na ovu jezivu priču o veštici iz Blera koja maltretira troje studenata koji istražuju legendu o njoj. "Cannibal Holocaust" je bio isuviše realan što je dovelo do optužbi da je reč o snuff filmu, plus je eksplicitno prikazano mučenje i klanje životinja što je doživelo osudu društava za zaštitu životinja, pa nije doživeo ovu tzv. sudbinu Pepeljuge poput "Veštice". Džabe kultni status, ne živi se od vazduha. Iako je, dakle, kasnije snimljeno mnogo ovakvih filmova, iako su neki od njih bili veoma dobri i odlični, tek je Orenu Peliju pošlo za rukom da sa njegovim "Paranormal Activity" ponovi čudo i ostvari finansijski uspeh ogromnih razmera.

No, da se vratim "Veštici iz Blera". Radnja je izuzetno prosta - troje studenata nestalo je u šumama Merilenda. Oni su snimali dokumentarac o lokalnom mitu o veštici i iznenada su nestali bez traga. Jedino što je ostalo iza njih bili su snimci koji otkrivaju šta im se tačno dogodilo. Kao što sam ranije pomenuo, film je imao strašnu markentišku kampanju, trejler je bio nestvarno realan, pa se i danas živo sećam kako sam se "usrao" kada sam ga video prvi put. Zaista je to bilo ludački realno upakovano i zamišljeno.

Pre neki dan, odlučio sam da nakon zaista dugačke pauze, ponovim gledanje ovog filma. Zaista se ne sećam kada sam ga poslednji put gledao, ali bilo je davno i na moju veliku žalost mnogo jači utisak je ostavio pri ranijim gledanjima nego sada. Razlog je vrlo jednostavan - oštrica straha mi je zaista otupljenja posle gledanja stotine i stotine horor filmova, a mogu da dodam da je ova pauza od nekoliko godina i prilično živo sećanje na "Paranormal Activity" uticalo na osećaj kao da gledam istu radnju samo smeštenu na drugu lokaciju. Poenta je u konceptu, da je "Veštica iz Blera" prilično dosadan film dok nešto ne počne da se dešava. Međutim, to ne utiče na moj stav da je ovo više nego dobar horor koji zauzima značajno mesto u istoriji horor žanra, samo sam ja omatorio i oguglao na neke stvari.

Truth or Dare (2012)

Na moju veliku žalost, u poslednje vreme me je baš "ukakilo" da gledam neka neubedljiva i glupava ostvarenja. Jedan od razloga je slaba ponuda, drugi loš izbor i davanje prilike neizvikanim filmovima, treći razlog je prilično iskorišćena lista za gledanje, a četvrti - umor. Zbog toga mi čak i odgovara da gledam ovakve nezahtevne filmove, horore koji su klasična "ispaša mozga". Tako sam naišao na britanski slešer po imenu "Truth or Dare" iz 2012. godine, nazvanom po tradicionalnoj igri mladih zapadnjaka, u našem narodu najsličnije igri zvanoj "Masne fote". Jedna takva igra na razuzdanoj žurezi otima se kontroli pa školski siledžija nalupa štrebera bogataša koji je zacopan u njegovu devojku. Sledeće godine, siledžijino društvo i sada bivša devojka, dobijaju poziv na rođendansku žurku kod istog tog štrebera. Iako ga niko nije video od prvopomenute žurke, iako se niko ne druži s dotičnim, iako je lokacija neka vukojebina, ova družina prihvata poziv, nesvesna da je umesto noći žestoke proslave očekuje osvetoljubivi ubica.

Koliko god ne voleo slešere, eto, ponekad im dam priliku. Ovoga puta reč je o još jednom filmu skromnog budžeta od otprilike milion dolara. "Truth or Dare" ipak nije toliko očajan film, kolikone nudi ništa novo i obiluje klišeima. To je klasična boljka ovakvih filmova, što je ovde pokušano da se ispegla zaokretom u priči, ali opet je to nedovoljno ubedljivo. Treba li da istaknem i da u svemu ovome ima vrlo malo horora? To je možda i glavni razlog zbog čega "Truth or Dare" nikako ne bih preporučio fanovima horor žanra, čak sam se ozbiljno dvoumio da li je potrebno da o njemu pišem ovaj kratak osvrt. 

Curse of Chucky (2013)

Jedna od najuspešnijih slešer franšiza sa lutkama tj. lutkom u ulozi glavnog negativca, doživela je novo osveženje - glavni i odgovorni za lutka Chuckyja i "Child's Play" serijal, Don Mancini, uspeo je da devet godina nakon, činilo se poslednjeg, skupi novac za snimanje šestog dela po imenu "Curse of Chucky". Iako sam pogledao stotine horor filmova, moram priznati da ovih sa lutkama ubicama ima i više nego što bi se očekivalo, ali uglavnom su to loši filmovi, čast izuzecima kao što su npr. "Pin", "Magic", "Dolls", delimično "Tourist Trap". Kada pominjem loše filmove, sigurno ih predvodi franšiza "Puppet Master" sa čak 11, mahom besmislenih nastavaka. "Child's Play" dakle ima šest delova (za sada) i "Curse of Chucky" je tek drugi koji sam pogledao.

Gledao sam, naravno, prvi deo "Child's Play", mada prilično davno, ali nisam bio previše oduševljen, a ni razočaran. Jednostavno, po mom mišljenju reč je o tek prosečnom filmu. Kada sam po netu čitao o nastavcima, shvatio sam da su, očekivano, pali u kvalitetu i otišli u neke vode koje me nisu preterano privlačile - suviše je tu lošeg humora za moj ukus ili pak nebuloza. Da je ponuda bolja, verujem da ne bih pogledao ni "Curse of Chucky", ali situacija je "daj šta daš".

Radnja prati Nicu, devojku u invalidskim kolicima, koja okuplja porodicu nakon majčine brutalne smrti. Ona počinje da sumnja da iza svega stoji veliki, čudni lutak kojeg je dobila poštom, ali joj naravno niko ne veruje. Iako je Mancini imao 5 miliona dolara, ispostavilo se da je to u današnje vreme nedovoljno za ozbiljniji film, posebno zahtevan u segmentu efekata, jer glavnu ulogu igra zaposednuti lutak Chucky, koji je fino odrađen, ali to je previše CGI-ja za nekoga ko voli efekte iz filmova koji su snimani osamdesetih. Zanimljivo je da je Brad Douriff pozajmio lutku glas, čak se i pojavljuje u flešbek scenama, a kao da je pravi Srbin uspeo je da u ulogu Nice progura svoju kćer Fionu. Ponovo ističem da nisam ni fan ni neko ko je ispratio priču u prethodnim delovima, tako da sam tek pomoću googla po završetku filma skapirao završnicu, ali "Curse of Chucky" sigurno nije neko delo koje zavređuje posebnu pažnju. Možda samo zagriženih fanova.

Bloody Homecoming (2012)

Tri godine nakon tragične nesreće u kojoj jedan od učenika pogine na tradicionalnoj tzv. "Homecoming" igranci, grupica prijatelja preminulog očekuje novu igranku. Ovoga puta, u njihovom uspavanom južnjačkom gradiću, posetiće ih pojava koja seje smrt po mračnim i usamljenim hodnicima srednje škole. 

"Bloody Homecoming" je nezavisni slešerčić, skromnog budžeta za današnje uslove od oko 3 miliona dolara iza koga stoji ekipa nepoznatih i nepriznatih autora, a ni glumačka postava nije spektakularnija. Komentari na ovaj očigledan omaž slešerima 80-ih kreću se od zadovoljavajujićih utisaka pa do najgoreg pljuvanja, a meni je, kao i obično kada je ovaj tip horora u pitanju, prilično teško da pronađem bilo šta dobro. Jednostavno, ne volim slešere, zaista je u nekoliko najboljih predstavnika žanra prikazan i obuhvaćen njihov kvalitet, a sve ostalo što se snimi je preveliki deja vu, plus što ljudi koji snimaju ovakve filmove uporno forsiraju iste klišee i zaplete. Realno, "Bloody Homecoming" me je "izgubio" negde već na samom početku, saznanjem da se radi o ubici koji proganja srednjoškolce i jako mi je bilo teško da me zainteresuje da sa pažnjom pratim radnju do kraja. 

Međutim, kako je poznato da neki ljudi baš vole slešere, njima bih preporučio da ga ne propuste, jer to je to - ima uvodu kome gine jedan lik, zatim odgovorni za njegovu smrt posle nekog vremena postaju lovina nepoznatog ubice, a valjda i otkriće njegovog identiteta pošto to baš nisam najbolje ispratio. Za sve one koji nisu ljubitelji ovog podžanra, "Bloody Homecoming" sigurno nije delo zbog će se iko kajati što ga je eventualno propustio pogledati.

Asylum (1972)

S vremena na vreme poželim da se počastim nekim filmom snimljenim pre sedamdesetih godina prošlog veka, što bi narod rekao starim filmom. Međutim, svi dobro znamo da je podela na dobre i loše filmove mnogo bitnija od one na stare i nove. Ovoga puta, gle čuda!, nije reč o nekom filmu sa Vincentom Priceom u glavnoj ulozi, posebno iz perioda saradnje sa Cormanom, kakve uvek gledam s guštom, već se radi o omnibusu pod nazivom "Asylum". Radi se o delu iza koga stoji čuvena britanska kuća Amicus Productions. Ta producentska kompanija, tačnije njeni filmovi ponekad su mešani sa onima iz daleko poznatije kuće Hammer Films Production, pretežno zbog sličnog vizuelnog stila, ali i angažovanja velikih zvezda poput Cushinga i Leeja za glavne uloge. Ova filmska kuća prevashodno je poznata po horor filmovima, i to tzv. portmanteau filmovima. Prevedeno na srpski, snimili su više omnibus dela u periodu od 1964-1980. godine.

Kada je u pitanju ovaj omnibus "Asylum", on je sačinjen od pet segmenata - četiri priče pričaju pacijenti mladom psihijatru dr Martinu koji se javlja povodom oglasa za posao u privatnoj ludnici dok sve uokviruje ta peta priča vezana za njegovo testiranje da li će ili ne dobiti posao. Naime, upravnik ludnice je postao invalid, vezan za kolica posle napada jednog od pacijenata. On uslovljava dr Martina da porazgovara sa pacijentima koji su "neizlečivo ludi" i otkrije koji od njih je dr Starr, bivši upravnik koji je doživeo nervni slom i u ludilu ga teško povredio. Ako uspe u tome, čeka ga fotelja upravnika.

Prvi segment je nazvan "Frozen Fear" i ovo je priča pacijentkinje koja je skovala plan sa ljubavnikom da se reše njegove prebogate žene. Ali, avaj, grešni par zanemario je gospođino bavljenje voodoo magijom. Ne bih dalje da otkrivam, pošto je po meni, ovaj deo i najbolji u filmu, ali sama ideja o osvetoljubivom lešu i način tj. efekti kako je to realizovanu su za svaku pohvalu, naročito ako se uzme u obzir da je reč o filmu iz 1972. godine.

U narednom segmentu, Peter Cushing glumi misterioznog bogataša koji unajmljuje iskusnog i gotovo bankrotiranog krojača da mu sašije odelo za sina od tajnovite, čudnovate, šljašteće materije koja može da pokrene čak i mrtve. Naravno, krojač će to saznati na, recimo, strahovit način, ali će bar preživeti da to ispriča mladom psihijatru. Ovo je manje upečatljiv deo, ali zadržana je neobičnost. Plus, tu je i takva legenda u ulozi bogataša da samo zbog njegove pojave vredi pogledati.

Treći segment priča devojka koja psihijatra upoznaje s činjenicom da je ona i ranije bila u ovom azilu. Kada su je pustili kući, njen brat i medicinska sestra su je držali pod stalnom prismotrom i kontrolom što vodi ka poseti njene izmišljene prijateljice Lucy i krvavom raspletu. Ovde su angažovane dve vanserijske lepotice Charlotte Rampling i Britt Ekland, pa je ugođaj potpun.

Poslednju priču priča doktor Byron koji radi na "preseljenju" duše u malu lutku sa glavom čiji je lik rađen po njegovom. On planira da oživi tog lutka.

Ova priča je najviše vezana sa okvirnom pričom, pošto dr Byron uspeva u svojoj nameri, a njegov lutak čak uspeva da ubije i vlasnika ludnice. Sem toga, i njen rasplet vodi ka konačnom raspletu, što je sve fino skockano i zamišljeno. Ali i nemoguće za opis bez spojlovanja, pa ću samo istaći da je "Asylum" zanimljiv horor omnibus, sa standardnim nedostatkom - teško da današnjoj publici može biti imalo strašan. Možda će to nekom čak izgledati i naivno ili nevino, ali bar su u to vreme filmadžije bile maštovitije nego u današnje vreme.

Fright Night 2: New Blood (2013)

Davne 1985. godine snimljen je, bar po mom mišljenju, jedan od boljih, zabavnijih i zanimljivijih horor filmova koji je obradio temu vampira. Reč je o horor komediji "Fright Night" Toma Hollanda u kojoj se u ulozi vampira istakao upečatljivi Chris Sarandon, Roddy McDowall je bio sjajan u ulozi šarlatana/lovca na vampire Petera Vincenta, a klinci William Ragsdale i Stephen Geoffreys su dočarali srednjoškolce Charleya Brewstera i "Evil" Eda Thompsona. Film je zaista doživeo veliki uspeh u bisokopima te je već dve godine kasnije snimljen i nastavak "Fright Night II" u kome su uloge reprizirali Ragsdale i McDowall i koji nije bio ni približno uspešan kao original. 

Usled oseke svežih ideja i mode rimejkovanja, ni "Fright Night" nije bio pošteđen, pa je oskrnavljen modernom verzijom iz 2011. godine. Ipak, koliko god ga se neki fanovi horora grozili i tvrdili da je loš, po meni je rimejk sasvim gledljiv film, naravno ne u rangu originala, ali nisam imao posebnih zamerki i otprilike sam među retkima kojima se ovaj rimejk dopao. U pitanju je bioozbiljan projekat, uloženo je u produkciju 30 miliona dolara, a glumačku postavu činilu su Colin Farrell u ulozi vampira Jerryja Dandrigea, David Tennant je bio Peter Vincent, Christopher Mintz-Plasse igrao je "Evil" Eda, a Anton Yelchin je tumačio ulogu Charleya Brewstera. 

I sve ovo nije bilo dovoljno, neko je odlučio da snimi i nastavak rimejka, a koliko je sve to ozbiljno bilo najbolje govore podaci da su preuzeti svi ovi likovi i naziv. To je jedina sličnost i veza između filmova. Na to dodajte i da je vampir Jerry sada vampirica Gerri, da je reč o direct-to-video filmu i da je sniman u Rumuniji i već možete da oblikujete sliku na šta je to ispalo.

U glavnoj ulozi je dakle vampirica Gerri Dandridge koja je seksi profesorka danju, a noću je predatorka žedna krvi koja traga za posebnom devicom čija će joj krv omogućiti da ne ispija krv ljudima samo noću već i danju. Ona drži predavanja na nekom fakultetu u Rumuniji na koji stiže Charley Brewster na studije, zajedno sa nerazdvojnim drugarom "Evil" Edom i devojkom s kojom je u komplikovanoj vezi. Naravno, upravo ona je ta devica koju Gerri traži. Charley i Ed potražiće pomoć Petera Vincenta, voditelja prevaranta reality showa zvanog "Fright Night".

Kao što se da primetiti, radnja nije originalna, samo je malo obrađena, budžet je bio takav da sve pršti od CGI efekata, a glumačka postava je posebna priča. Osim Jaime Murray u ulozi vampirice, svi ostali su bez veze i kasting je baš loše odrađen. Will Payne kao Brewster je žalosno iritantan, a Sean Power kao Vincent je jadan. "Fright Night 2: New Blood" je maksimalno šablonski odrađen i zaista ne zaslužuje pažnju gledalaca. Ne pomažu ni sise ni dupeta kojih bar ima u solidnom broju scena.

Versus (2000)

Priznati japanski filmski radnik Ryuhei Kitamura, koji se poslednjih godina probio do Holivuda, pa tako stoji iza filmova "The Midnight Meat Train" i glupavog "No One Lives", na početku je bio mnogo aktivniji kod kuće te je za kratko vreme snimio nekoliko horor filmova - "Down to Hell", "Versus", "Alive", "Aragami". Za šest godina režirao je četiri horor filma, a onda je usledila petogodišnja pauza u horor žanru do američkog prvenca. Kako sam pogledao oba njegova američka dela, odlučio sam da pružim priliku Kitamurinom najboljem filmu iz njegove postojbine - "Versus", koji se ionako već duže vreme nalazio na mojoj listi za gledanje.

Ovaj nezavisni japanski film, imao je skroman budžet od tek 400 hiljada dolara, njegovo snimanje i produkcija trajali su prema Kitamuri dve godine i stekao je kultni status vremenom. "Versus" nije klasičan predstavnik J horora, ovde nije glavni negativac mala devojčica, duge crne kose, a sem toga mnogo je dinamičniji u odnosu na poznatije japanske horore. Tačnije, ovo je akcioni horor gde je izmešano nekoliko žanrova - "Versus" je miks vesterna, samuraja, borilačkih veština, horora i komedije. 

Radnja je prilično komplikovana za takva sredstva: U svetu postoji 666 portala koji povezuju ovaj svet i tamnu stranu. Ti portali su sakriveni od ljudi. U Japanu se nalazi 444. portal u tzv. Šumi uskrsnuća u kojoj se neplanirano nađe grupa okrutnih kriminalaca, nepoznata devojka i odbegli robijaš. Njihovi problemi počinju kada oni koje ubiju i sahrane u šumi počnu da se vraćaju iz mrtvih pod kontrolom zlog duha koji se takođe vratio iz daleke prošlosti kako bi dobio ono što mu pripada.
Dakle, reč je o priličnom disbalansu između teme i finansijskih sredstava, ali je to Kitamura vrlo znalački uspeo da prikrije. Gotovo čitav film radnja se odvija u šumi, "Versus" obiluje scenama tuča, mačevanja, pucnjave ima koliko želite. Ti zombiji ili bolje rečeno nemrtvi su sasvim korektno odrađeni i tu nisam imao većih zamerki. Ipak, moram priznati da mi se ovaj Kitamurin film nije dopao. Jedan od razloga je što mislim da previše dugo traje. Suviše je tu repetativnosti scena, upravo te tučnjave se odvijaju u nedogled i poprilično su me smorile, kao i komični segment filma pošto je po mom mišljenju apsolutno besmislen i nepotreban. Sem toga, previše je i likova u filmu, bar tri-četiri su mogla slobodno da se izbace iz scenarija. Sve ovo je ostavilo na mene utisak da je "Versus" imao odličnu ideju i zaista talentovanog Kitamuru, ali da se ovaj zaigrao u svemu tome i na kraju preterao. Zaista ne bih mogao da zamislim sebe da još koji put pogledam ovaj film.